izabrana dela

izabrana dela

субота, 21. април 2018.

Dva veka od izlaska Frankenštajna




          Pre tačno 200 godina objavljen je Frankenštajn Meri Šeli – jedan od najznačajnijih horor romana u istoriji. Tačnije, gotsko-hororični proto-SF roman koji je uticao toliko snažno na sve fantastične (pod)žanrova nakon toga da to zaslužuje da se i ovde nekako obeleži.
          Naravno, o ovom romanu opširno sam pisao u svojoj studiji POETIKA HORORA, a o njemu i njegovom značaju i uticaju, na engleskom, i u tematu za Rue Morgue koji sam priredio pre dve godine, kada smo obeležili 200 godina od čuvene noći u kojoj je roman začet. Jeste, to je toliko značajna knjiga da joj slavimo i začeće i rođenje!
          Pre nedelju dana, na prvom Festivalu fantastike u Nišu održao sam predavanje (u formi razgovora sa Srđanom Savićem) pred zainteresovanom publikom, a svima koji nisu bili prisutni sada nudim osnovne teze – za informaciju, poduku, promišljanje, podsticaj za preispitivanje...
          Ovo što sledi je nešto kao Frankenštajn-dajdžest – najbitniji podaci, teze, teme i ideje koje u vezi s njim valja reći.


Objavljen je marta 1818. godine (anonimno); drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831.

Šelin otac, radikalni filozof Vilijam Godvin, kome je roman posvećen, i majka, proto-feministkinja, Meri Volstonkraft

Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika.
Prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uverenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja.

Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera - kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.

Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron (28), njegov lekar Džon Polidori (21), Persi Šeli (24) i Meri (19) i njena polusestra Kler Klermon zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa.

Meri Šeli inspiraciju za svoju priču dobila – u snu

Prometejsko prekoračenje ograničenja i zalaženje u božanske ingerencije od strane smrtnog stvora.

Meri Šeli ne potencira greh "uzurpacije" prirode (tj. nadležnosti Boga), oličen u stvaranju kreature, koliko iznova i iznova insistira da je pravi i istinski neoprostiv Frankenštajnov greh sadržan u njegovom odnosu prema svom neprirodnom "potomku".


Neodgovorni, neroditeljski odnos prema stvoru kome je podario život. Drugim rečima, da je doktor očinski prihvatio svoje stvorenje, i uveo ga u svet kako dolikuje, njegov navodno bogohulni čin stvaranja novog života na nepropisan način bio bi uistinu prometejski. Ali, on svoje stvorenje napušta, i tim činom napuštanja šalje ga na put društvene demonizacije.

Frankenštajnov stvor nije monstrum zbog toga što isprva jeste (telo sačinjeno od delova leševa) već zbog onoga što drugi od njega načine, odbacivši ga.

Nema družbenicu: ovom odlukom Frankenštajn po drugi, i finalni put napušta svog stvora, definitivno ga, nakon lažne nade, još surovije osuđujući na totalnu samoću. Time je prizvan i njegov demonizam.

Frankenštajn oličava, na tematskom kao i na formalnom planu, rascepljenost i udvojenost čoveka na pragu modernog doba, kao i njegove nade i strahove vezane za poljuljano mesto u vasioni pod uticajem novih društvenih okolnosti (Francuska buržoaska revolucija; pad feudalnog sistema i pripadajućih mu vrednosti, uključujući tu i vekovnu nadmoć Crkve; začeci demokratskih vrednosti, ljudskih prava). Heteroglosija se ne ogleda samo u višestrukim naratorima, nego, možda i najrečitije, kroz nedoslednosti, rascepljenosti i udvajanja u samom karakteru dr Frankenštajna.

Čovekov odnos prema univerzumu i prirodi (bez boga?).


Površno je tumačiti roman kao kritiku nauke kao takve: ono što on kritikuje jeste nedostatak odgovornosti naučnika, i uopšte, stvaraoca bilo koje vrste (umetnika, roditelja...). Upravo ova tendencija začela je, u drugoj polovini 19. veka, još direktnije bavljenje problematikom neodgovornih naučnika u proto-SF romanima Stivensona i Velsa.

U njemu su svoje otelotvorenje dobile neke od centralnih tema i ideja poznog gotika, engleskog romantizma, i zapadne kulture uopšte, i to kroz arhetipove Adama, Lucifera, Kaina, Lutajućeg Jevrejina, Fausta, "plemenitog divljaka".


Sekularizacija mita o stvaranju.

Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u ovome: rani gotik polazi od premise "ljudi su, u davna vremena, verovali u ovakva čudesa ", roman M. Šeli polazi od stava "naučnici danas veruju da su ova čudesa moguća".
Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u aktuelnosti sadašnjice. Roman predstavlja spoj gotskog i proto-naučnofantastičnog.

Doktor Džekil u noveli Dr Džekil i g. Hajd (1886) R. L. Stivensona; doktor Moro u Ostrvu doktora Moroa (1896) i doktor Grifin u Nevidljivom čoveku (1897) kao i likovi brojnih kratkih priča H. Dž. Velsa; zatim Dr Herbert Vest u priči H. F. Lavkrafta "Herbert Vest – Reanimator".

Drugost je, u dotadašnjem gotiku, bila jasnim granicama odeljena od respektabilnosti. Dajući glas monstrumu, tako da potanko iznese svoje gledište, Meri Šeli je učinila ključni korak u pravcu relativizovanja i preispitivanja granica između dobra i zla, čudovišnog i normalnog.


Zahvaljujući tome što je opisanim postupcima uspela da čitaoca "stavi u kožu čudovišta", Meri Šeli je obogatila horor žanr ne samo na motivskom i tematskom, nego i na idejnom planu. Prava strava ovog romana ne sastoji se u čudovištu koje će prodreti u naš zabran, već u čudovišnosti sistema društvenih odnosa koji kreiraju nova čudovišta, i u našem saučestvovanju sa tim procesima.

Svi ostali primeri transgresije i strave imaju jasne korene u mitu, legendi, narodnoj priči; samo u Frankenštajnu vidimo neman napravljenu ab initio (otpočetka). Nemamo prave prethodnike ove nakaze, u potpunosti napravljene od čovekove ruke – izuzev, možda, Golema.
Vampiri i vukodlaci utemeljeni su na folkloru i legendama starog sveta, mumije su puki produkti egipatskog načina sahranjivanja, dok je Frankenštajnovo čudovište, naravno, kreacija moderne nauke. Kao takvo mnogo se prirodnije uklapa u naš svet.


U temelju dugotrajne popularnosti Frankenštajna status čudovišta kao otpadnika; vidimo kako strada zbog nedostatka ljubavi i porodične topline.

Lični strahovi od novih tehnologija

Frankenštajn je moderna verzija još starijeg mita, polazeći od Prometeja i uključujući Fausta i druge: mita o prekoračenju granica znanja i cene koja mora da se plati.

* * *

Sve ove teze, naravno, kao i neke druge, imate razrađene, argumentovane i uobličene u knjizi POETIKA HORORA.



среда, 18. април 2018.

Fabrice du Welz & Cult Film Conference




            Ako ste u Ljubljani ili njenoj razumnoj blizini, evo dešavanja koje je, barem meni, bilo dovoljno vredno da potegnem čak iz Niške Banje kako bih ga ispratio, a dešava se od srede do nedelje (18-22. aprila).
            Radi se o festivalu „Kurja Polt“ (u prevodu: Žmarci) gde je, kao i na starijem i poznatijem Grosmanu, naglasak na hororu i eksploataciji. Ovo će biti moj prvi (a ko zna, možda ne i poslednji?) boravak na ovom festivalu, ovog puta u svojstvu gosta-kritičara.
            Glavni razlog za odlazak na Žmarce jeste to što će im gost biti jedan od omiljenih mi savremenih reditelja, Fabris du Velz, pa ću s njim raditi intervju i overiti na velikom platnu njegova dva vizuelno fascinantna horora: izuzetni VINYAN, kojeg smatram jednim od 3-4 najbolja horora ovog veka, i mega-zanimljivi i sumanuti CALVAIRE.
            Pored druženja s njim i njegovim filmovima, druga zanimljiva tsvar na ovom festivalu jeste Konferencija o kult filmovima, gde će učestvovati nekoliko meni dobro poznatih i poštovanih stručnjaka iz Engleske, čije sam knjige već prikazivao u Rue Morgue magazinu.
Tu će biti Dr Russ HUNTER, ko-urednik (with Stefano Baschiera) odličnog zbornika Italian Horror Cinema (2016), koji upravo radi na knjizi o Italo hororu, i Dr Steve JONES, autor jedne od najboljih knjiga o savremenom hororu koju sam u skorije vreme pročitao, Torture Porn: Popular Horror after Saw (2013).
            Biće ovo i prilika da u bioskopu – tačnije, u Slovenačkoj kinoteci i Kinodvoru – overim neke klasike, kao što su
itd.

U Ljubljani će biti i drugari sa Grosmana, tako da će ovo biti sjajan povod za još jedno druženje, kao i da napokon upoznam slovenački glavni grad.  

            Detaljnije o ovom dešavanju, gostima, filmovima itd. imate OVDE.
           Ako imam još nekog čitaoca u Sloveniji kojeg do sad nisam upoznao, evo prilike: javite se, svratite. Takođe, ako imate predloge – šta gotsko i hororično videti u Ljubljani i okolini, kazujte što pre, dok sam tamo (do subote uveče)!

недеља, 15. април 2018.

A QUIET PLACE (2018)


***
3


Evo filma koji je, sa rekordnom zaradom za jedan horor od 50 miliona $ za prvi vikend u USA, i sa skorom od 100 miliona nakon drugog vikenda, po ko zna koji put pokazao vitalnost horor žanra na bioskopskim blagajnama. To je tim lepše što se ovog puta radi o originalnom delu, a ne nastavku, rimejku, prikvelu, adaptaciji stripa ili video igre itsl. Strani kritčari i publika mu jedu iz ruke, utrkuju se u pohvalama, hajp mašina radi punom parom – a film je ovih dana i u našim bioskopima, gde sam ga već na premijernoj projekciji overio. Pa, da vidimo šta je posredi.
Ukratko, TIHO MESTO je dobro zamišljen i solidno realizovan horor sa intrigantnom dosetkom (zamalo da kažem: temom), prijemčivim likovima/glumcima, natprosečnom dozom saspensa (za današnje vreme) i relativno zadovoljavajućim krajem (u smislu: nije baš da poželiš sebi viljuškama da iskopaš oči videvši ga – mada jeste pomalo za kolutanje očima). Pošto je to tako, u prvom delu ovog rivjua kazaću par opštih, neotkrivajućih stvari, a u drugom, 'skrivenom' delu rivjua pozabaviću se spojlerima i ogradama koje imam.
Zaplet je ilustracija maksime „sveta jednostavnost“: mala grupa likova (porodica: tata, mama i 3-4 deteta), jedna lokacija (izolovana farma okružena šumom), prost koncept (ljudi se kriju od slepih čudovišta koja love na zvuk, pa zato moraju da žive tiho kao miševi, na vrhovima prstiju, bosi, bez priče – samo znakovni govor gluvonemih, bez trčanja i lupanja, bez galame bilo koje vrste) – i kad se to uradi kako treba, a jeste urađeno (dobra gluma, odlična scenografija, pristojan creature design, dobri set-pisovi zasnovani na fazonu „tiho, tiše, moje zlato spava, ako li zahrče ubiće ga kosmička strava“) – eto uspeha.
Za pohvalu je smelost koncepta – napraviti i u multiplekse pustiti jedan maltene nemi film, danas, u vreme buke i besa (signifying nothing), u vreme kad se filmovi utrkuju koji će da bude bučniji, glasniji, brbljiviji, eksplozivniji, drečaviji, to je na granici avangardnog postupka. Dobro, film naravno nije nem, ima tu zvukova, uglavnom nižeg registra, pa i nešto tihe muzike, a bez brige, biće i galame, pucnjave i vrištanja kad situacija proključa (jer kakav bi to horor bio da sve ostane na skoro-mutavom fletlajnu?) – ali, svejedno, napraviti film koji slavi tišinu ili barem tihoću u vreme opšte razbrbljanosti, to je stvarno bio hrabar čin.
I ta hrabrost se isplatila. Pre svega finansijski, tvorcima filma, ali, nažalost, nešto manje umetnički, jer (ozbiljnijih) ambicija kao da nije bilo. Ovo je velika šteta i ozbiljan gubitak jer je potencijalno genijalan koncept protraćen na jedan tek blago natprosečan, skoro-zaboravljiv horor koji će danas, na ovu sušu, delovati bolje i snažnije nego što realno jeste. Ono što je mogla biti velika i pametno realizovana IDEJA ipak je samo svedeno na pristojno realizovan i komercijalno upakovan GIMMICK (iliti dosetku).
U rukama nekog Rusa, kao što je npr. K. Lopušanski (da ne idem baš do samog vrha i Tarkovskog) ili tako neki arty baja koji se ne gadi fantastike, a nije od ovih današnjih kretenskih amerikanizovanih „Rusa“ što snimaju CGI extravagancije bez trunke duše, ovo je mogla da bude egzistencijalističko-antropološka studija o vrednosti Tišine u svetu Buke; o potencijalima Neverbalne Komunikacije u svetu neprestanog Brbljanja, odnosno o težini gesta, dodira, izraza lica, pogleda, znaka... u civilizaciji u kojoj „Na početku svega beše REČ“, odnosno blebetanje; o tome da li nas, i koliko, Govor čini ljudima, i da li bismo, i koliko, prestali to biti, ako bismo jebeno STFU (tj. zanemeli)...
Mogao je ovaj film da plastično demonstrira, odnosno podseti nas na ono što podsvesno možda i slutimo ali retko ko i retko kad ima priliku da nadugo i proveri i naživo se uveri: kolika je vrednost i blagotvorno okrepljujuće dejstvo MIRA i TIŠINE – naročito danas, kad ljudi čak i ako na 10 dana ili 2 nedelje pobegnu od razuzdane gomile i odu na more ili planinu, čak i tamo nose jebene laptopove, telefone, slušalice, muzike, andrmolje za đuskanje i blebetanje i bučanje i zvrjanje...
Mogao je, na kraju, na odjavnoj špici, umesto one osrednje zaboravljive pesme da stavi evergrin – „Enjoy the Silence“...
Mogao je, ukratko, da osvetli jednu Veliku i važnu Temu današnjice, da je umetnički uobliči, da kaže nešto Relevantno --- ali ga to nije zanimalo. Postoje samo nagoveštaji, kratki i verovatno incidentni, na početku filma, u ovom pravcu, ali se oni brzo napuštaju zarad gimika, zabave, plašenja, saspensa i zezanja. I, naravno, da je reditelj (ujedno i glavni glumac) uradio ono što bi Ghoul najvolio, ne bi zaradio ni 10 miliona u Americi; a ovako, igrajući za mase, definitivno će zaraditi preko 150, a zajedno s prihodom iz ostatka sveta, sigurno će prebaciti i 200 miliona; već se zvecka o nastavku, i znate već dril. Možda dobije i prikvel i šta sve ne.
I još treba da smo srećni zbog toga jer, eto, „nije rimejk, nije sikvel... bla bla blaa“. I samo zato što nije potpuno retardiran neki ga već nazivaju „pametnim“, svega mi, eno spremaju etiketu „smart horror“, što je već simptomatično za današnje žanrovske hajp mašine, gde se sopstvena priželjkivanja i eventualne intencije već proglašavaju za domete i postignuća. Konkretno, isto kao što se mnogima pričinio GIRL POWER, YEAH! u onoj mlitavoj, beživotnoj, anemičnoj ANIHILACIJI, kao da je dovoljno natrpati 5 višerasnih ženskinja u glavne uloge, usporiti ritam i napraviti šareni rasplet „bez reči“ pa da to bude smesta proglašeno zemljotresnim revolucionarnim ženoslobađajućim burn-Hollywood-burn remek-delom (a kome se ne sviđa, to je samo zbog šovinizma, falocentrizma i Majkla Beja), tako već sad vidim nova priviđenja i halucinacije kod mojih inostranih FB frendova (govorim o uglednim i iskusnim žanrovskim piscima, urednicima, kritičarima, a ne laicima i ljudima sa ulice) koji na sva usta zvocaju o „smart horroru“ koji će ovaj Majkl-Bej-producirani produkt da inauguriše u naše pležr domove.
Nemojmo se zajebavati, kažem ja.
Na kraju krajeva, i ovaj „smart horror“ je, baš zbog svog smelog koncepta, osetio potrebu da se publici dodvori nizom drugih poluretardiranosti i lenjosti kako bi kompenzovao radikalnost koncepta (TIHI film za multipleks – o, zar se i to može?!) tako da bi, barem od mene, mogao samo da sanja etiketu „pametnog“. Pametan je jedino u smislu promućurnosti, onako kako je u kapitalizmu pametan onaj ko se doseti nečega što konkurencija nema, pa pionirski to plasira na tržište i obogati se time. Dobar gimik, dobro realizovan, s pravom uspešan – i to je sve.
Šta mi je, onda, smetalo u ovom filmu, i zašto mu ocena nije veća? Objasniću, ali za to su neophodni SPOJLERI – pa zato ostatak čitajte tek kad pogledate film (što, uprkos ogradama, preporučujem):


Film je suviše lenj da stvori konzistentan i uverljiv SVET – baca nas in medias res u složenu situaciju, svet je već pregažen ovim čudima (iz dalekog svemira? ne kaže se, ali verovatno; odakle bi inače?) i mi sad treba da prihvatimo zdravo za gotovo:
a) Da su nekakvi vanzemaljski ekvivalenti ajkula i tigrova, dakle obične ZVERI koje žive samo da bi ždrale i koje, koliko vidimo i čujemo, nemaju ni jezik, ni društveni poredak, pa čak ni čopore, razvili civilizaciju i tehnologiju za međuzvezdani let i onda došli ovde da bi nas ždrali. Hello! Ne može bre nešto što je samo ukras oko kandži i čeljusti da razvije nikakvu tehniku i čuda-muda potrebne ni da pređe jednu jebenu REKU a kamoli – pola vasione!
b) Da su ti i takvi stvorovi, koje obična dvocevka sređuje bez problema – dakle nikakvi skoro neuništivi alien-xenomorfi i zajebani predatori nego tako neka osrednja čudovištanca – dakle, svemirske ŽIVOTINJE koje nemaju ni lasere ni druga oružja za masovno uništenje, golim zubima i kandžama za samo godinu dana sjebali celu planetu Zemlju, a američki vojnoindustrijski kompleks, i svi ostali zemaljski srodni kompleksi, bili su, kao, skroz nemoćni da istrebe ove nenaoružane svemirske krtice! Prc!
c) Ok, ako su već ovi došli iz dalekog svemira, i ako su već zgazili čovečanstvo kao ništa, ipak je malko previše prihvatiti da, sa načinom života ove naše glavne familije koju pratimo, i sa modusom operandi tih zveri, da su ovi naši uspeli tako dugo (više od godine dana) da PREŽIVE. Dobro, zakopani u nekoj zemunici možda nekako i bi, ali ne sa velikom farmom kukuruza okolo (halo, kako je to kopano, orano, sejano, obrano – a da se ne zucne i nikakva buka ne digne?), i još sa povrćem iz bašte (ček da vidite njihove tegle sa zimnicom! – kako je to navodnjavano u tišini? sistem kap po kap?), i još imaju ogroman silos pun kukuruza – koji su valjda tamo stavljali zrno po zrno, jer inače – buka! Onoliku bre farmu jedva bi dvoje odraslih i šaka jada dečurlije održavali i u normalnim uslovima, sve i da nema ovih crittersa – a da to odrade sve na prstima, šu-šu, pst-pst – nema bre šanse!
I onda još gomila detalja i sitnica sasvim nepotrebno naprežu moju nevericu: čemu da se staze na farmi i od nje sve do šume posipaju peskom (eeej, kolki je to posao za obaviti, i kolko peska za to treba!) kao da se po utabanoj stazi ne može tiho hodati? I čemu da svi idu bosi, kao da neke lagane patike, starke ili baletanke, ili obični seljački gumenjaci, ne bi bili dovoljno tihi? I kako je ova familija preživela zimu, sneg, čišćenje snega, ovo ono... što se ne može baš u tišini raditi? A seča i cepanje drva? Itd. Moglo bi se ovako ubeskraj.
Može neko reći: cepidlačenje! Nepotrebno detaljisanje! Važna je drama, likovi, odnosi, SIMBOLIKA... a ne da li su i kako cepali drva. Ili, recimo, odakle uopšte struja u kući –koja se neštedimice troši na stotine sijalica oko farme – godinu dana nakon propasti civilizacije? Svet propao, a elektrane kanda još rade, i centrale, struja i dalje u svakom prekidaču i utikaču, to sve radi samo od sebe? Jer, nikakav agregat tu ne videsmo niti ČUSMO; te prokletinje su notorno bučne... Znači sve to i još trista logističkih problema – samo su, kao, „sitnice“.
Pa, bili bi sitnice u filmu koji jeste koncipiran kao metafora; u filmu izrazito naglašene simbolike, a na teme gore navedene (svet tišine i neverbalne komunikacije...); onda ne bismo „brojali metke“, ni sijalice, ni tegle s krastavčićima, ni džakove peska potrebne za sve one staze... nego bismo rekli: ovo je sve velika metafora, govor simbola, stilizacija, ne cepidlačite sad s tim glupostima. Ali, rekoh već, ovo NIJE film ideja, nego film gimika, i on sebi na kvarno udešava stvari tako da taj gimik maksimalno izmuze, po cenu besmislenog ponašanja likova. Jer, da idu obuveni u nešto, makar i lagano, s mekim đonom, umesto skroz bosi, propao bi im fazon sa ekserom što viri iz stepenice, recimo. I mnogi drugi fazoni.
Plus, taj rasplet, sa otkrićem slabe tačke aliena – how convenient! Sreća da se ne rastapaju od čaše vode kao oni u SIGNS, ali ovo pištanje od kojeg im doslovno puca glava – prilično je lazy. I američka vojska u celoj invaziji nije uspela da ubije nijednog aliena, da mu uzme telo i prouči ga, secira, da vidi kako dela i šta bi moglo da ga sjebe? Nego je trebalo da dođe jedna gluvonema curica pa da gurne klip u točkove invazije svemirskih krtica sa čeljustima? Prc!
I još taj ofucani finalni kadar, koji smo videli u jedno tuce horora u zadnje vreme – poslednji put u onom debilnom o zombi invaziji It Stains the Sands Red: samo vi nalećite, čudovišta, sad će mama da se zajuri na vas sa svojom puškom i da vas sve razbuca! mom power, yeaaah! Freeze frame!
Ali dobro, šta sad: imamo na kraju samohranu majku, imamo female empowerment, imamo empowerment za gluvonemu curicu, imamo ko zna koju po redu američku idolatriju PORODICE – jer SVAKI jebeni film otuda doslovno sponzoriše „Porodični lobi“ (kakav bre gej lobi, kakav jevrejski lobi, Iluminati, gušteri, masoni... nemoj bre neko d’ede gomna – jebeni PORODIČNI LOBI održava ovaj Pakao, ovu Samsaru, u egzistenciji!) i svaki mora da nam eksplicitno i didaktično macolom u glavu nabija FEMLI VELJUZ...
Ukratko, na kraju balade imamo jedan umereno-zabavan, korektan hororčić koji najbolje dela ako se mozak skroz isključi. Jer jedino takav danas može da namlati 200 miljona.



петак, 13. април 2018.

Prvi Festival fantastike u Nišu

  
            Evo još jednog dešavanja u Nišu vrednog pažnje, a da se ne radi o o protestima protiv podmuklog i izdajničkog „poklanjanja“ niškog aerodroma Beogradu. Elem, narednog vikenda u Nišu će se sa fanovima družiti Skrobonja, Vlada Vesović, Miki Lakobrija, doktor Ognjanović i brojne druge persone koje imaju šta da kažu i pokažu, pa će to uglavnom i činiti.
Iako je profil ovog dešavanja snažno obojen fantazijom (fantasy), a u skladu sa delatnostima i preferencijama inicijatora ovog zbitija, biće tu i zanimljivih predavanja i dešavanja vezanih za SF i horor, pa zato bacite pogled na ovo. Sledi najava sa osnovnim podacima, a ispod je i kompletan program sa satnicom.
Dođite, dakle, Nišlije – i ispoštujte kako domaće snage (dr Ghoul included!) tako i goste, pretežno iz Beograda. Evo šta veli najava organizatora:
Udruženje ljubitelja fantastike “Ordo Drako Niš” u saradnji sa Niškim kulturnim centrom pokreće prvi festival fantastike pod imenom “TolkiNiš 2018”, a održaće se ove subote i nedelje, 14. i 15. aprila u Niškom kulturnom centru.
Za Festival fantastike “TolkiNiš” rezervisana je mala i velika sala NKC-a, hol i klub, a program će trajati preko celog dana.
U dva dana  biće organizovane kreativne radionice, tribine, kao i promocije knjiga koja se bave fantastikom. Biće pokrenut i “Bazar fantastike” gde će posetioci moći da se druže sa poznatim piscima, slikarima, strip-crtačima, filmskim radnicima i kosplejerima, a u večernjim časovima  pogledaju i neki hororično–fantastični film.
Ulaz na festival je besplatan, a posetioci će, na samom ulazu, moći da doniraju knjige, igračke i stripove za decu koja se leče na Onkološkom odeljenju KC Niš.
Festival će otvoriti frontmen grupe “Orhodox Celts” Aca Seltik, nastupiće i Milan Vašalić, a posetice će pozdraviti i kostimirani junaci iz poznatih franšiza fantastike; beli hodači iz „Igre prestola“ i drugi.
Prvi niški festival fantastike biće otvoren od 11 do 22 časa, oba dana.

Što se tiče mog učešća, evo više detalja.
- U subotu 14. aprila popodne, u terminu predviđenom za predstavljanje izdavačkih kuća, niškim čitaocima i fanovima fantastike a pre svega one mračne, predstaviću izdanja ORFELINa. Orfelin će biti na kraju ove sesije i moja priča počeće negde između 17.30 i 18.00 h.
- Orfelinove knjige iz edicije „Poetika strave“, koju ja ko-uređujem, moći će da se kupe i na licu mesta, nakon ovog predstavljanja, kao i na prodajnom štandu u holu NKC-a, gde će biti izložena i žanrovska izdanja drugih izdavača. To važi za oba dana, ali bolje požurite jer nema mnogo knjiga – uglavnom po dva primerka po naslovu, što za NIŠ može da bude i previše, i premalo. Videćemo. Cene su pretplatne – kreću se 800-900 din.

- U subotu uveče, taman kad počne da vas hvata groznica, održaću predavanje povodom 200 GODINA od objavljivanja najznačajnijeg i najuticajnijeg romana fantastike, horora i proto-SF-a, FRANKENŠTAJNA Meri Šeli
Kao što znate, o ovom romanu pisao sam iscrpno u knjizi POETIKA HORORA, a takođe sam, kasnije, priredio i temat o Frankenštajnu za časopis RUE MORGUE za koji sam bio nominovan za Rondo Haton nagradu, tako da ću imati šta da kažem na ovu temu.

Posle mog predavanja biće prikazan i film zaprepašćenja, po mom izboru.



PROGRAM 1. FESTIVALA FANTASTIKE U NIŠU

Subota, 14. april 2018.

11.00   SVEČANO OTVARANJE FESTIVALA I BAZARA FANTASTIKE
Mesto dešavanja: TERASA i HOL NKC-A

11.30     NIŠKI OLIVANDER: RADIONICA ČAROBNJAČKIH ŠTAPIĆA I ŠEŠIRA
Majstor moderator: LJUBICA DOLAŠEVIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

11.45    ŠKOLA KREATIVNOG CRTANJA
Majstor moderator: IGOR KRSTIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

12.00   RAZGOVOR S GORANOM SKROBONJOM: IZMEĐU KINGA I TESLE
Učesnik: GORAN SKROBONJA
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

13.00   MITOLOŠKE PARALELE U TOLKINOVOM SILMARILIONU
Predavač: MARKO VASIĆ
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

15.00    MITOLOŠKO I ISTORIJSKO U DELIMA ALEKSANDRA TEŠIĆA
Učesnik: ALEKSANDAR TEŠIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

16.00 PREDSTAVLJANJE IZDAVAČKIH KUĆA PORTALIBRIS, STRAHOR, OTVORENA KNJIGA I ORFELIN
Učesnici: IVAN DRAJZL, JOVANA RISTIĆ, IVAN BRANKOVIĆ, NEBOJŠA PETKOVIĆ, MILENA STOJANOVIĆ, MLADEN ĐORĐEVIĆ, GORAN TOKIĆ, BOBAN VUČKOVIĆ, NIKOLA JOVANOVIĆ, DIMITRIJE STEVANOVIĆ, DRAGANA ĆOSIĆ, ALEKSANDRA BLAGOJEVIĆ I DR DEJAN OGNJANOVIĆ
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

18.30  LICEM U LICE: KLUB LJUBITELJA DRUŠTVENIH IGARA GOBLIN NIŠ
Učesnici: MILAN MAKSIMOVIĆ, NIKOLA RADULOVIĆ
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

18.45   UDRUŽENJE ROD I „STAROSLOVENSKA“ ŠAHOVSKA PARTIJA
Učesnici: JELENA PETROVIĆ i gosti Festivala
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

19.30    200 GODINA FRANKENŠTAJNA
Predavač: DR DEJAN OGNJANOVIĆ 
(na slici)
Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

20.30     FILM IZNENAĐENJA
Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A


Nedelja, 15. april 2018.
 
11.00     MALA STRIPSKA RADIONICA
Majstor moderator: VLADIMIR VESOVIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

11.30   RADIONICA FILMSKE MASKE
Majstor moderator: MIROSLAV LAKOBRIJA
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

12.00   FESTIVALI, KONVENCIJE, UDRUŽENJA...
Gosti:   REGIONALNI FESTIVAL FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI REFESTICON (Bijelo Polje)
FESTIVAL EPSKE FANTASTIKE MAČ I MAGIJA (Beograd)
FESTIVAL FANTASTIKE TOLKINFEST (Beograd)
UDRUŽENJE LJUBITELJA FANTASTIKE KOSTOLAC

13.15     RAZGOVOR S DANIJELOM JOVANOVIĆEM: SEVERNA KAPIJA
Učesnik: DANIJEL JOVANOVIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

14.00   IZGUBLJENE PRIČE I RANA PREDANJA IZ TOLKINOVOG SILMARILIONA
Predavač: MARKO VASIĆ
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

15.00     RAZGOVOR S LELOM STOJANOVIĆ: VESELA VEŠTICA NIKA
Učesnik: LELA STOJANOVIĆ
Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

16.00    HARI POTER: PUTOVANJE HOGVORTS EKSPRESOM
Učesnici: DARKO STANKOVIĆ, SNEŽANA „BOOKWITCH“
Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

17.00 FESTIVALSKA PREMIJERA: PATULJCI I VILE MILOŠA PETKOVIĆA
Učesnici: MILOŠ PETKOVIĆ, DARKO STANKOVIĆ, IGOR KRSTIĆ
Gosti: DEČIJI HOR LEPTIRIĆI
Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

18.00   VEČE S UROŠEM PETROVIĆEM: O PISANJU, KNJIGAMA I VAŠARU ZAGONETKI
Učesnik: UROŠ PETROVIĆ
Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

20.00     FILM IZNENAĐENJA
Mesto dešavanja:  VELIKA SALA NKC-A

* * *


уторак, 10. април 2018.

O BUBICAMA I HEROJIMA (2018)



 *(*)
2-

            Ovih dana (tačnije, od 12. aprila) u naše bioskope stiže NEŠTO na šta osećam građansku i patriotsku obavezu da vas na vreme upozorim, kad sam već imao tu nesreću da ovaj metak primim umesto vas, na nedavnom FEST-u.
Ova tvorevina (neću je nazvati filmom: vidi dole zašto) već 5-6 godina je tavorila nedovršena: snimana, pa menjana u hodu, pa prekidana, pa dopisivana, pa dosnimavana, pa menjana, pa krpljena... i krajnji rezultat ne zaslužuje da se nazove filmom već, eto, pačvorkom od tamo nekih scena koje su u manjoj ili većoj (uglavnom sumnjivoj i nekoherentnoj, u najboljem slučaju: usiljenoj) vezi jedne s drugima. 

           Očigledno je da problemi, pre svega, potiču još iz lošeg scenarija Dimitrija Vojnova, ali umesto da su ovi bili prepoznati u startu, krenulo se u snimanje filma – koji naprosto nije funkcionisao. Pa su pozvali Nikolu Pejakovića (!) da popravi Dimbovu „boy meets girl“ fantaziju (sa niđe veze dodatim CGI bubicama), što je ovaj uradio tako što je ubacio nekakve policajce i kretenske likove (uključujući Cvijanovića sa njegovim trejd-mark urlanjem i kreveljenjem).





Ovi dodaci obilato psuju i jebu se preexplicitno i rade koješta bezobrazno i R-rated usred Dimbove PG inicijalne koncepcije (zaista bih voleo da sam bio pošteđen prizora debelo-dežmekaste gole blede telesine Uroša Đurića u odurnoj seks sceni!), a na kraju je sve to nekako pokušao da ispegla reditelj, Petar Pašić (ANĐELI 3), pa je i on potpisan kao koscenarista ove beznadežne papazjanije.

Opšti utisak je kao da gledate jedno 4-5 filmova, sasvim različitih, i odreda loših, koji nisu do kraja snimljeni, nego su scene iz njih ubačene u blender i nalepljene bez naročitog reda. Tu se ni dramaturški ni glumački ne zna ko pije a ko plaća. Krenemo sa jednim storilajnom, pa ga zaboravimo čitavih pola filma, pa počnemo da pratimo drugi, pa onda pređemo na nešto peto, pa malo ovaj lik, pa ajde sad onaj drugi, a sve nekonsekventno, i bez ikakvog smisla za ritam ili gradaciju, a kamoli za kolko-tolko ujednačen ton – i pritom ne mislim na zvuk nego na ton dela, koji ovde štuca i poskakuje od benigne detinjarije preko porodične drame do krimi-trilera, seks-komendije, CGI fantazije, Pinkovog novogodišnjeg programa, amaterski besmislenih stop-motion animacija, patetične melodrame, crnog humora, satire... Storiteling ne postoji, zaplet ne postoji, saspens ne postoji, drame nema, konflikt je – šta, zapravo...?  
Or better, you won't!

Što je najgore, ovo se najavljivalo kao film sa revolucionarnim fantasy scenama rađenim u kompjuteru: odnosno, kao film u kojem, paralelnom montažom, pratimo zbivanja u svetu ljudi i u svetu bubica (nacrtanih). Pisalo je tada u najavama: „Ostvarenje koje paralelno prikazuje potragu heroja i bubica za izgubljenim ljubavima oduševilo je producente koji su se u potrazi za novim filmskim tendencijama pojavili na ovogodišnjem festivalu u Berlinu.“



Pričalo se još i ovo: „Obećavam da ćemo kvalitetom animacije i postprodukcije stati rame uz rame sa holivudskom filmskom produkcijom, zahvaljujući timu koji je maštovito i kvalitetno predstavio karaktere bubica i koncept animiranog dela filma“, izjavio je kreativni supervizor specijalnih efekata filma Vuk Tatalović.


Hau jes nou! Umesto toga, sve scene sa bubicama, inače solidno urađene za naše prilike ali ništa gromopucatelno za beli svet, svih 5 minuta tih skoro-pa-lavkraftovskih insekatskih nakaza, vidimo odjednom, ucelo, u cugu, blizu početka, što predstavlja najdrastičniju intruziju tuđinskog materijala u tkivo filma koju sam ikada u bilo kom (ne)delu video.



To je zahvat maltene avangardnih proporcija: valjda je Pašić umislio da je fon Trir ili Linč – s tim što čak i kad Linč ubaci one hiperstilizovane ZERCOVE (RABBITS) usred sirovo home-video slikanog INLAND EMPIRE, čak i to ima više smisla nego kad, usred onoga što počinje kao kilavi dečji film sa kretenskim „adult“ interludijima, odjednom krknu nekakve CGI bubice koje ne stignemo ni da upoznamo, ni da upamtimo kako valja ko je tu ko i šta (sve su te bube iste!) a odmah krene neka insekatska drama i akcija i jurnjava i bežanje-spasavanje i trista čuda među njima. I onda čovek, zabezeknut što mu je ovo uopšte, ničim izazvano, nenajavljeno niotkuda servirano, dok dođe sebi ne može ni da pohvata ko tu koga šta i zašto i za čije bube zdravlje, a ovaj vašar (taštine) kompjuterske animacije se okonča – i to mu beše to! Što reko Minimaks: „Ćao, nema više!“ Što ste videli od fantazije i bubica – videli ste. „A sad nešto completely different.“


O BUBICAMA I HEROJIMA je školski primer zloglasnog žanra „domaći film“ utoliko što tokom skoro celog trajanja svaka osoba koja iole ima ukusa ne može a da ne oseća snažan transfer blama, delom zbog pojedinih glumaca (od kojih svako glumi u nekom svom filmu, a nigde reditelja na setu da to usmeri i ujednači!), delom zbog samog sebe koji to gleda, delom zato što ovako nešto uopšte POSTOJI, umesto da je spaljeno napalmom i zakopano pod zemlju, ili prikazano samo na privatoj projekciji, među saradnicima i učesnicima i familijom, umesto što se naplaćuju karte narodu da gleda neakav kakti „film“. 

Prot!

Pritom se ne zna ni ko je ciljna grupa, za koga je pravljen ovaj film: nit je za decu (nemoj da se neko zajebo s tim naslovom i pomislio da na ovo vodi svoje klince!), nit je za odrasle, nit je za žanrovce nit je za dramosere (ovaj, dramoljube), a čak i hronični gutači žanra „srpski film“ teško da će ovde naći nešto za sebe, osim priprostih psovki i kreveljenja gde šnjur nose Cvijanović, koga je neko slagao da se nalazi na setu još jednog rivajvala Mileta Protiv Tranzicije...



...i Branka Petrić koju su pogrešno obavestili da igra u otkačenom filmu za decu, nešto kao AGI I EMA na LSD-u, pa se ona beči u facijalnim grčevima kao da je u nekom pozorištu za decu a ne pred kamerom „filma“.


Ima ovde vulgarnosti koja nadilazi verbalni nivo i zadire skoro u metafizičke sfere skarednosti, po dokazanom principu da ovdašnjem gledaocu kakvu god neukusnu klin-čorbu da naše „filmadžije“ serviraju, obavezno je začine obilatim dozama biber-psovki i vegeta-kreveljenja ne bi li je ovi kino-proleteri lakše beslovesno i čak uz osmeh progutali i ne bi li im bar nešto u „pameti“ posle filma ostalo. Ako uopšte.


Ovo je, naposletku (i na početku), film u kojem Dimitrije Vojnov zamišlja da udvaranje između dečaka i devojčice izgleda ovako: on ulovi bubicu (nacrtanu u kompjuteru, napadno fejk, karikaturalna, ne liči ni na kojeg stvarnog insekta, skroz drugi svet sa dečakom-glumcem kojeg igra dete od krvi i mesa, ali ne i od talenta), zatvori je u kutijicu i tu animiranu bubašvabu pokloni devojčici. A ona još to primi sva raskravljena, istopi se od sreće umesto da napravi kiselu facu, baci kutiju i opsuje ga, kako bi u stvarnosti svaka devojčica s punim pravom uradila. Ali ne, ovde Dimbo zapravo na infantilni način reimaginira evergrin hit „Moja Ljubica ima bubica...“

Retko glumački neharizmatičan i nezanimljiv "heroj"

Ta bubica je, inače, „lik“ iz one CGI intruzije maločas pomenute; one što je na telo ovog filma nalepljena kao par dojki na prsa neke kokoške. Ali ako mislite da ona zaigra ikada više u filmu – da nešto posle bude s tom bubicom čije ste jurcanje gledali više od 5 minuta u tim nabudženim fantasy sekvencama – grdno ste se prevarili. Ni dečak ni devojčica tu, na početku, tako snažno akcentovanu bubu više i ne pomenu do kraja filma. Bolje da joj je poklonio cvet, ili čokoladu nego jebenu bubetinu!


Ali dok se Dimitrije još uvek rve sa filmovima o bubicama i cveću, i dok mu dušmani konzistentno upropašćavaju scenarije („Vidi šta su mi uradili od pesme, mama...“), život ode začas – a život je prekratak za gledanje ovakvih „filmova“, ili za pisanje o njima. Zato nema ni potrebe da mu ulazim u sitna crevca.


Klonite se ovoga kao kuge i budite zahvalni što sam ga na FEST-u istrpeo umesto vas. I što me mrzi da nabrajam sve fejk likove i kretenska fejk dešavanja i fejk emocije i fejk animaciju i Dimbovu trejd-mark napadno moralizatorski-patetičnu naraciju (kao iz onih gnusnih prologa za svaku epizodu MONTEVIDEO serije koje je on pisao) i fejk fejk fejk SVE.


Ako vam je baš do domaćih bubica, bolje odite na jutjub pa 90 minuta na repeat vrtite spot za „Mali mrav, mali mrav, u nedrima nest'o...“ – bolje ćete se provesti i zabaviti nego uz ovaj frankenštajnovski skarabudženi krpež koji je pred gledaoce dospeo samo zbog ugovorne obaveze (FCS dao pare za ovo pa su ovi što su pare uzeli i spiskali obavezni i da prikažu na šta su otišle) a ne zato što je publika, pa čak i hronično neprobirljiva, naša, ovako nešto zaslužila.

PS: Žali bože što je predivno slikovit i potentan ambijent pustog, sablasno praznog hotela „Jugoslavija“ protraćen na OVO.


PPS: Vojnov je, ipak, uz pomoć porno-pušačice Stoye, od beslovesnih bubica i cveća dobacio do SF SEXA u znatno pristojnijem i daleko gledljivijem EDERLEZI RISING, pa ako već ove godine morate da pogledate jedan film s njegovim imenom na špici, bolje se čuvajte za DEDERLEZI. Ove BUBICE bolje da nikad nisu izlazile iz svojih rupa u zemlji na svetlo dana.