izabrana dela

izabrana dela

петак, 26. мај 2017.

Horor i fantastika na konkursu Filmskog centra Srbije

  
            Imao sam tu čast da ovog proleća budem član komisije Filmskog centra Srbije, u kategoriji Sufinansiranje proizvodnje kratkometražnih igranih filmova. Kolege u ovoj komisiji bili su mi Feti Dautović, predsednik, i Ivan Šijak, Boriša Simović i Marko Manojlović.
Na Javni konkurs za finansiranje i sufinansiranje projekata u kinematografiji za 2017. godinu u kategoriji: Sufinansiranje proizvodnje kratkometražnih igranih filmova bilo je prijavljeno ukupno 40 projekata. Imam zadovoljstvo da primetim da je među kandidatima sve veća zastupljenost žanrovskih filmova, odnosno horora, SF-a i fantastike; među prijavljenima bilo je skoro ¼ takvih projekata, a što je još lepše – nekoliko njih nametnulo se svojim kvalitetima toliko da su se našli i među pet filmova koje je komisija predložila da im se dodeli pomoć FCS-a. Praktično, od 5 odabranih naslova, čak 3 spadaju u horor i fantastiku, a ako Upravni odbor odobri da se, vanredno, odobre sredstva za još dva filma koja su se našla tik ispod crte a za koja se komisija založila, i među njima ima jedan sa elementima fantastike, što će – ako se desi – ukupni skor kandidata za neko buduće izdanje Festivala Srpskog Filma Fantastike povećati na čak 4 od podržanih 7 naslova. Čak i ako ostane na 3/5 ovo je svakako značajno postignuće za ovdašnju žanr produkciju.
            Ovakav skor svedoči o povećanoj zrelosti domaćih autora na polju ovih žanrova ali i služi na čast komisiji koja je to umela da prepozna i valorizuje i, još jednom, raduje me što sam bio njen član i u poziciji da sve ovo bar malo i sam na delu podržim. Naravno, osnovni kriterijumi komisije nisu bili vezani za žanr nego za kvalitet predloženih projekata, pre svega scenarija, ali i rediteljskih eksplikacija, minulog rada autora i ekipe, ozbiljnosti produkcije itd. Ovaj konkurs će, siguran sam, biti odskočna daska za nekoliko ozbiljnih rediteljskih karijera koje će biti započete zahvaljujući FCS-u, a pratiocima ovog bloga najzanimljivije će biti jedno već poznato ime: Aleksandar Radivojević, višestruko dokazani scenarista koji upravo ovim projektom započinje i svoju karijeru reditelja
Takođe, ovaj konkurs tek će u prvi plan izbaciti dva nova, sveža, dosad neotkrivena imena koja na polju žanra itekako obećavaju: Stefan Orlandić i Saša Karanović.
            Za čitaoce ovog bloga sam uzeo PREDLOG KOMISIJE O IZBORU PROJEKATA PO KONKURSU ZA FINANSIRANjE I SUFINANSIRANjE PROJEKATA U KINEMATOGRAFIJI ZA 2017. GODINU U KATEGORIJI SUFINANSIRANjE PROIZVODNjE KRATKOMETRAŽNIH IGRANIH FILMOVA i iz njega izdvojio tri žanrovska filma na koja vam skrećem pažnju. Celo rešenje, sa svih 5 odabranih, možete videti javno obznanjeno OVDE.

Rang lista, prema glasovima komisije, i sa zvaničnim obrazloženjem:

1. BUDIMO U KONTAKTU 

Režija: Aleksandar Radivojević
Produkcija: iManage Film

Scenario pruža mogućnost za transžanrovski, vizuelno ekspresivan, univerzalno razumljiv, tematski intrigantan i uzbudljiv kratki film. Kao aktuelna društvena kritika i satira film objedinjuje, horor, naučnu fantastiku, psihodelični triler, socijalnu dramu i melodramu. Socijalni realizam je izabran kao najpogodnija matrica za plasiranje eksplicitne društvene kritike i dramski instrument ukazivanja na socijalne nepravde u savremenom svetu. Film nije osuda tehnologije, već satirična analiza trenutno najpogodnijeg sredstva za manipulaciju sirotinjom od strane prodavaca modernog života. Locirajući aktuelne strahove savremenog čoveka u odnosu na tehnologije koji svi neumitno nosimo sa sobom, Budimo u kontaktu bi trebalo da žanrovski, tematski i vizuelno bude film dualiteta u kome je društveno dno suprotstavljeno vrhu u bici u kojoj fatalizam ostaje večno - Neodoljiv.


3. SAMI 

Režija: Stefan Orlandić Stojanovski
prema istoimenoj SF priči Pavla Zelića
Produkcija: Living Pictures

Priča fima Sami je smeštena u otuđenom svetu budućnosti i svojim karakterom nas upozorava na jedan human i dirljiv način. U tehnološkom i tehničkom smislu film je veoma zahtevan, a nadahnuti autor je Komisiji predočio sve detalje potrebne za uspešnu realizaciju filma. Višestranost u pristupu, promišljenost i spremnost autora i ekipe da realizuju ovaj komplikovan i kompleksan film u potpunosti su zadovoljili kriterijume Komisije koja je donela odluku da se i ovaj projekat svrsta u grupu filmova koje će FCS podržati.


4. NOĆ KAD JE HODALA 

Režija: Saša Karanović
Produkcija: Sirius Production

Ovaj scenario se izdvaja snagom vizije, originalnošću pristupa i opštom hrabrošću da ide neutabanim, pa možda i pomalo kontroverznim stazama. Kritički odnos prema sopstvenom ambijentu dobro je argumentovan i ubedljivo, upečatljivo prikazan iz neobičnog, zanimljivo stilizovanog ugla, korišćenjem ikonografije i stilskih odlika horora, ali i fantastike u širem smislu, te groteske, ironije, parodije itsl. a sve to pod okriljem snažne autorske, osobene vizije. Projekat obećava naglašenu vizuelnost i filmičnost i može da dobro komunicira ne samo sa ovdašnjim (balkanskim) gledaocem nego i sa bilo kojim svetskim, budući da mudro koristi univerzalno utemeljen jezik, kako u smislu žanrovskih mitema tako i u pogledu zasnovanosti na antropološkim uvidima u kultove inicijacije i u srodnu društvenu simboliku.

* * * 
            To je ono što se sada može obznaniti. Čestitam i u svoje ime odabranima – ovo važi i za nežanrovske projekte, koji takođe zvuče vrlo zanimljivo i vredno! – i s nestrpljenjem čekam da njihova dela što pre vidim i na velikom platnu!
            PS: Ko pogodi koje od ova tri obrazloženja sam ja napisao, ima od mene jednu žvaku (nekorišćenu; mada, po želji, može i otherwise)!

EDIT:

Dodaću u ovaj post i komentar koji je u međuvremenu poslao Nikola Popević jer vrlo je važan i previše se lepo nadovezuje na ovo gore a da bi čamio samo u komentaru. Kaže on: 
„Mogu i ja da najavim - na dugometražnim prošla su četiri izrazito žanrovska filma (plus Šijanova otkačena komedija, ne znam da li se to računa) mračne tematike: "Volja sinovljeva" (triler / revenge flick / SF), "Mrak" (psihološki triler / horor; Kosovo, siege movie), "Mezimica" (akcioni triler; trgovina belim robljem i organima, bivši bezbednjaci, mafija), "Trag divljači" (neo noar; Istočna Srbija, post-'68, jugoslovenske službe bezbednosti, istraga ubistva, lapot).
A na manjinskim je (konačno) prošla zombi-komedija "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" (zombi pošast na koju su Srbi imuni).“

среда, 24. мај 2017.

TUĐIN 3 – JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR


            Dok je još aktuelan najnoviji ALIEN – šesti uopšte, a treći u režiji Ridlija Skota – ja se lomim da li mi više prijaju kvaliteti ALIENA 3 ili COVENANTA, odnosno da li me više nerviraju nedostaci jednog ili drugog. Dok ne repriziram trojku, posle poprilično vremena, rezultat je ipak sa blagom prednošću za Skota.
            U međuvremenu, evo podsećanja na jedno vredno izdanje od pre skoro deset godina! Jeste, još tada nam je bila najavljena kompletna ALIEN knjiga, o celom serijalu, i još uvek – ništa. Imam najave da autor radi na finalnom rukopisu, ali radilo se i tokom prethodnih 10 godina, pa ga još ne videsmo u štampi. Nadajmo se da uskoro hoćemo. Evo osvrta na ovu knjižicu, odnosno poglavlje iz mnogo većeg rukopisa koje će u finalnoj verziji verovatno biti značajno prerađeno i dopisano...  
Ova kritika izvorno je izašla na pokojnom (sada arhiviranom) web portalu POPBOKS.

TUĐIN 3 – JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR
Jovan Ristić
Lazar Komarčić, Beograd, 2008.
 

Iako je priča o kreativnoj kastraciji filma Tuđin 3 mučna barem koliko i sam predmet njenog razmatranja, ovde je izneta sa novinarskim instinktom za razlučivanje bitnog od nebitnog i sa narativnom ekonomijom koju samo praksa u ovoj profesiji može da donese.

Piše: Dejan Ognjanović


"Osmi putnik" je francuski prevod Aliena (1978) koji je preuzeo naš distributer. Problemi su nastali sa nastavcima, u kojima je bilo nemoguće održati kontinuitet. Osmi putnici? Mora da se šalite. Jovan Ristić se vraća izvornom značenju naslova – dakle, tuđin – i u ovoj vrednoj publikaciji svoju pažnju usmerava na treći deo serijala. Izbor jeste neočekivan: umesto remek-dela Ridley Scotta, ili barem izvanrednog nastavka Jamesa Camerona, Ristić se dao u analizu kontroverznog trećeg dela. Debitantski celovečernji film Davida Finchera publika je mrzela, kritika pokopala a reditelj ga se odrekao preko novina. Kako i ne bi kad je bio osujećen korporativnim intervencijama, menjan u hodu, sniman bez gotovog scenarija, sa budžetom sasecanim tokom snimanja.


Izazov za analizu i pisanje, svakako. O odličnim filmovima svi vole da govore i svi sve znaju, ali probajte da se probijete kroz izmaglicu polu-informacija, nagađanja i direktne studijske cenzure koja prati jedan polu-promašaj poput A3, i shvatićete da krhko je znanje.

Tu dolazi Ristić – pravnik po obrazovanju, novinar po profesiji, saradnik Popboksa i žanrovski zaluđenik u slobodno vreme – i pokazuje se kao idealna osoba za rasvetljavanje mitova i legendi oko Fincherovog pobačaja. Upornost i minucioznost novinara u savršenom su spoju sa strašću SF-horror posvećenika dok autor uranja u protivrečne informacije iz knjiga, članaka, internet izvora, DVD-intervjua i dokumentaraca. Isplivavši iz mase kontradikcija, Ristić na površinu iznosi preciznu i preglednu knjižicu koja je, kako recenzent Goran Skrobonja zapaža, zanimljivija za čitanje nego li što je predmet njene analize za gledanje.


Sve je tu: od razvojnog pakla pretprodukcije i lutanja sa raznim verzijama scenarija, preko zlehudog snimanja, makaza-happy postprodukcije i lošeg marketinga, do osvrta na jednako zlosrećni dokumentarac o brodolomu Aliena 3. Posebno su zanimljiva opširna razmatranja naručenih pa odbačenih scenarija od autora kakvi su William Gibson, Eric Red i David Twohy. Detaljan pregled zakulisnih igara tokom produkcije čini da se ova kratka (96 strana) ali podsticajna knjiga transformiše iz studije jednog slučaja u "svojevrstan udžbenik o funkcionisanju holivudskog sistema razvoja projekata" (Dimitrije Vojnov, drugi recenzent).


Iako je priča o kreativnoj kastraciji Tuđina 3 mučna barem koliko i sam film, ovde je izneta sa novinarskim instinktom za razlučivanje bitnog od nebitnog i sa narativnom ekonomijom koju samo praksa u ovoj profesiji može da donese. Pored toga, obogaćena je (uglavnom) dobro odmerenim humorom kroz naslove poglavalja: "Svemirske komunjare otimaju tuđinska jaja", "Na vašljivom plavom žalu" ili "Mrtav bivo na federe skače." Ristić uspeva da izbegne suvoparnost u izlaganju podataka, i organizuje ih na takav način tako da njegov tekst može lako da prati i filmski ekspert i "običan" gledalac-čitalac koji želi da najzad shvati tragikomediju jednog nesuđenog remek-dela pretvorenog u nezasluženi košmar.



Ovo izdanje društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić (zvanično objavljeno kao specijalni broj fanzina Emitor) njegov autor opisuje kao maksi singl koji najavljuje album, tj. dugo spremanu studiju o čitavom Tuđin-serijalu koja će, nadamo se, što pre dobiti knjiški oblik. Ako se po singlu album poznaje, možemo već sada da cupkamo od nestrpljenja!

субота, 20. мај 2017.

ALIEN: COVENANT (2017)


 *** 
 3 

            Čuda su ipak moguća: PROMETEJ 2 uopšte nije toliko loš kao njegov prethodnik, dapače, ima i određenih nezanemarljivih kvaliteta! Ipak, sa sobom nosi DNK pretka i nije lišen gluposti i bezvezarija začetih u njemu, ali ih barem nešto bolje prikriva – odnosno, neke popravlja, neke briše, neke razvija u solidno-prihvatljivim pravcima, tako da je opšti utisak povoljan. A budući da je tako, tj. da je ovo ipak solidan film, spojleri će biti pažljivo sklonjeni i obeležni, pa slobodno i bez brige čitajte dok ne dođete do upozorenja.
            Pre svega, treba reći jednu stvar vezanu za kritike koje viđam kojekude, u stilu: „Buaaa, film je glup, demistifikuje nam aliena, daje nam odgovore koje ne želimo, razbija misteriju, stravu, ovo ono!“ Da, to u načelu jeste istina, ali nažalost, proces demistifikacije je neminovan u SVAKOM serijalu, u svakom žanru, pa i u hororu. Voleo bih i ja da ne znam da je Blekovo pravo ime Janik le Rok, i da nisam video baš svaki detalj Čikovog detinjstva, i kako je Fredi nastao gengbengom opatice, ali... 
To je, prosto, neizbežna zakonitost: svaki naredni nastavak trudi se da opravda svoje postojanje ubacivanjem novih objašnjenja i popunjavanjem rupa iz prethodnika. To, nužno, dovodi do ublažavanja strave jer – strava je, kao što ja to uvek ponekad kažem, zasnovana na RUPAMA, na onom neizrečenom, nejasnom, mračnom, onom u senkama, u tami... I što više se te rupe popunjavaju, što više lampi i reflektora usmeravate na te senke i mrak, to ih više razbijate i umanjujete stravu. Nikome to nije milo, ali to je naprosto tako, i tu nema beganja. Ne jebe vas Ridli Skot, nego činjenica da je ovo šesti film o alienu (ako ne računamo one detinjarije protiv predatora)!
            Recimo, ALIEN je izuzetan horor zato što vam daje NAGOVEŠTAJ neke mitologije i čudesa i ekosistema kakve niste ni slutili, koji imaju PRIVID unutarnje konzistentnosti i biološke logike, a opet ne kazuje vam ni ŠTA je to alien čudo, ni ODAKLE je, ni je li samo gadan živi stvor ili je nekakav neuništivi demon – tj. je li ono planeta ili pakao, je li ono brod ili hram, vanzemaljac ili idol boga, itd. 
I to je u duhu Lavkrafta, koji je svoju kosmičku stravu takođe gradio NAGOVEŠTAJIMA mitologije koja je zapravo bila sva u parčićima, i to u parčićima koji, ako baš zapnete da ih spojite i napravite celovitu sliku, ODBIJAJU da se u takvo što spoje, ostaju da štrče, preklapaju se, nekonzistentni su. I to tako treba, ako hoćete horor. Horor je, da vam doktor kaže, zasnovan na tome da SVAKO ZAŠTO NEMA SVOJE ZATO. Horor je zasnovan na rupi, na mraku, na SLUTNJI – a ne na znanju.
            I horor je počeo da se rasipa već u prvom nastavku, tj. u ALIENS – gde smo umesto jednog skoro mističnog stvora dobili mase i buljuke kreatura svedenih „samo“ na vrlo neprijatne i teško uništive – ali ipak UNIŠTIVE – zveri. I onda smo imali RATATATATA-BANG-BANG-KRAAAŠ-CANGRRR-KA-BUUUUMM! Horor film Ridlija Skota pretvoren je u prvoklasni ratni akcioni film Džejmsa Kamerona. I budući da je bio prvorazredan u tome čemu se posvetio, većini nije smetala promena žanra, mada je još tada bilo gunđanja tipa: „Buaaa, film demistifikuje aliena, razbija misteriju, stravu, ubacuje pozitivne emocije, akciju, ovo ono!“
            Naredna dva nastavka ALIEN sage najradije bih ovde preskočio: treći deo je nepodnošljivo mračan i ružan film čija „kulminacija“ izgleda kao da je snimana kroz teglicu sa nečijim uzorkom urina, prosto mi je MUKA kad samo pomislim na one odvratne žućkaste mokraćne farbe odnosno filtere kroz koje je slikan, a da ne govorim o napadno antipatičnim likovima, o ugođaju sveopšteg beznađa i pakla koji tu vlada i pre nego što alien dođe i koji ni on ne uspe da „razvedri“... 
Drugim rečima, kako da osetim strah za ljude za koje me živo zabole, jer su svi najgori zlikovci, pa još i takvi jedva skicirani, koji su već na početku filma IZGUBLJENI i bez nade, ubilo ih neko čudo ili ne, pa još povrh toga kako da me bude briga za imbecilni subplot o odbeglom serijskom ubici koji krene da voršipuje aliena kao nekakvo božanstvo i postane mu nešto kao sidekick, a kao šlag na to žuto govno imamo šavove i ožiljke problematične produkcije u kojoj se više ne zna ni kolko babica ima ni koje tačno dete oćemo da porodimo/napravimo – pa još kad krenu oni primitivni CGI efekti, pa Sigurni koja si umišlja da je Terminator 2 dok pravi salto unazad ka istopljenom olovu ili čemu već beše u pećnici dok joj zametak iskače iz grudi a ona ga davi zubima – ma i'te molim vas, da me zajebete s vašeg Finčera i njegovo „neshvaćeno“ kvazi-remek delo!
            Dobro, četvrti deo već ionako niko ne voli, pa ću ja samo reći da ga se ne gnušam sasvim zato što je prelepo slikan – fotografija je znatno bolja nego u pišaćka-Finčer varijanti – plus ima najviše krvi u celom serijalu, i zabavne efekte kreatura, a to je ipak važan plus, iako su likovi i zaplet sasvim kretenski.
            A onda dolazi deda Ridli i kaže: „Deco, dosta ste se igrali u mom dvorištu, ajde sad IŠ, saće deka da vam pokaže.“ I napravi PROMETEJA, odnosno pokušaj da horor serijal navrne na vodenicu SF-a, i da se baci u filozofijadu ko smo šta smo odakle smo, što u načelu nije tako loše; loše je samo kad odgovore na ta velika pitanja traži kod Denikena, švajcarskog hotelijerskog prevaranta, i kad uposli imbecila koji se posrao na mnogovoljenu seriju (koju sam ja u startu odbacio kao nezanimljivu) da mu piše scenario po njegovim u startu bezveznjačkim idejama.
            Tragovi te tendencije, tog SF reziduuma prisutni su i u KOVENANTU; i da, istina je da oni idu još dalje u procesu demistifikacije aliena i svođenja skoro mitskog stvora na čudovište iz epruvete, na plod genetskog inženjeringa, kao što se slutilo već decenijama unazad. I tu nas deka nije ničim iznenadio, kazao nam je ono što se i dosad slutilo, da alien nije začet prirodnom evolucijom na nekoj paklenoj planeti nego je proizveden od strane... nekoga ili nečega... radi neke vrste biološkog rata...
            Pre nego što se bacim u spojlere, da kažem ovo: OSMI PUTNIK (holy fuck!!!): KOVENANT (šta god to na srpskom značilo) je značajan napredak u odnosu na lepoizgledajući ali napadno-glupi i konfuzni, mnogim babicama okilavljeni PROMETEJ. Uzbudljiviji je, ima bolju priču i konzistentnije ideje, zanimljivije situacije, 3-4 baš odlična set-pisa, izgleda baš onako vrhunski lepo kako se od Skota i očekuje i, ukratko, ovo je najbolji ALIEN film još od prva dva dela kojima je ionako zaludno očekivati da će iko ikada više prići. Ako ste, posle PROMETEJA, došli na KOVENANT očekujući nešto u rangu ALIEN/ALIENS, sami ste krivi što živite u carstvu u kojem su kuće od čokolade a prozori od marmelade.  
Kameron je danas zabavljen svojim štrumpfovima; eno, zapretio je da će da pravi još pe-šes filmova o onim plavim macanima, ima da muze to sranje do kraja života, Blomkampu je dekica oteo leba iz ruke (Sigurni ili ne-Sigurni!) ali budući da ja tog baju ne gotivim, tj. ne volem mu naročito ništa što je radio, pa čak ni mnogoobožavani DISTRIKT 9, skeptičan sam i prema njegovom mrtvorođenom ALIEN 5, a Verhovena, nažalost, niko i ne zove da to režira, jer jedino bi on umeo da napravi nešto što bi moglo da stane oči u oči sa ALIEN i ALIENS. Do tada, možemo reći da je Ridli naučio lekciju iz packi koje je s pravom dobio za moronizme PROMETEJA i da ovim filmom polagano serijal vraća na pravi kurs. Za jedan, najviše dva nastavka, osetićemo svi na svojoj koži blagodeti njegovih reformi!
            Daleko je ovo od odličnog, ima tu i dalje problema: glavna glumica jedva drži vodu (to se videlo odmah čim je bila obznanjena: ta faca treba da igra neshvaćene umetnice u chick-flickovima a ne svemirske heroine!), ljudski likovi su pretežno nezanimljivi i slabunjavi – daaaleko najzanimljiviji lik i dalje je android (ovde dupliran), ovi rocket scientists i dalje se ponašaju kao budale i donose neverovatno loše odluke – ne baš u rangu antologijskih retarda iz PROMOTEJA koji kreću rukom da maze alien-zmijokurac i gube se po hodnicima ko neki debilni PETAK 13-TI tinejdžeri, ali ne baš ni mnogo daleko od njih; povrh svega, ima tu i grdnih rupa i rupica u scenariju, ali o tome dole. Ipak, ukratko rečeno – ono što je dobro u KOVENANTU, mnogo je bolje nego u PROMETEJU, a ono što je glupo – nije toliko napadno glupo kao tamo. Dobar film za videti u bioskopu.
         E, a kad ga pogledate, vratite se ovde da vidimo da li se i koliko slažemo oko spojleričnih detalja.
            Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće – SPOJLERI!
            NE ČITAJ DOK NE POGLEDAŠ FILM!
            Neću da zacrnjujem tekst jer ovo nije par pasusa nego sega-mega masa teksta pa bi ružno izgledala tolika crna rupa na blogu. Valjda smo se razumeli: odavde pa nadalje NE ČITAJ PRE GLEDANJA!
            Vežite se, polećemo...


            Stvar koja mi je najviše smetala u PROMETEJU bila je nejasna motivacija androida Dejvida: zašto čačka mečku, zašto donosi zarazu, za čije babe zdravlje radi, za svoju zabavu, ima li neku ozbiljniju agendu od pukog zezanja, ima li on uopšte 100% slobodnu volju ili ga je programirao starac Vejland od stotinu ljeta, ili šta kog kurca? Imaš ceo film čiji je zaplet zasnovan na nejasnoj motivaciji jedinog lika koji je uopšte kreiran kao koliko-toliko zaokružen LIK u 3-D. To je ne samo frustrirajuće nego i vrlo glupo. I to je, za mene, potonulo taj film. Da me zajebete sa ono: „Čekaj nastavak ili dva da ti bude jasno zašto je ovaj ovde uradio baš ovo!“
            E, KOVENANT počinje odličnom – da, odličnom! – scenom koja nas zaista upoznaje sa Dejvidom, ali i sa Vejlandom; u pitanju je prikvel scena, u smislu da prikazuje nešto iz dalje prošlosti, i da je bilo pameti na vreme, OVO je trebalo da bude u PROMETEJU a ne ovde! No, bolje ikad nego nikad! Barem nije nekakav extra, deleted scene il' tako neko uskršnje jaje na DVD-u nego je deo filma, kako jedino i valja. Tu vidimo da je Vejland grešni Tvorac koji zavidi svom sopstvenom stvorenju zato što je bolje od njega, a biće vala i trajnije od njega – što je skroz na tragu BLEJD RANERA sa njegovim sebično-zavidnim tvorcem koji ograničava sopstvene kreature da ga ne bi nadmašile.
Možda ovde Ridli krade od samog sebe, ali hej, ako kradeš barem kradi od najboljih! Dakle, jeste, ovde imamo istu dinamiku između Vejlanda (prebogatog industrijalca i tvorca pametnih igračaka) i Dejvida (buntovnog androida) kao između Tajrela (prebogatog industrijalca i tvorca pametnih igračaka) i Betija (buntovnog androida). Oba androida imaju daddy issues i oba su osvetoljubivo nastrojena. Beti se zadovolji time da smrska Tajrelovu lubanju, dok bi Dejvid da zbriše čitavu ljudsku rasu. I ne samo ljudsku. Najzad motivacija s kojom čovek može da saučestvuje!
Lepo je to postavljeno na početku, kad Vejland superpametnom androidu stavlja do znanja da od njega očekuje da mu bude batler, da mu je podario pamet i svest samo da bi ovaj mogao da ga služi čajem i da mu titra jajca, da mu svira kad je njemu do muzike, a ne da mu bude parnjak, ravan, individualan i kreativan. I tu se zajebao. Zato se zli vladari obično okruže ološem i slinama a ne pametnima i individualcima – mada, na kraju, stradaju baš zbog njih, takvih. Zajebana je ta vlast – bilo da se okružiš Slinom ili Genijem, ovako ili onako ima da te skembaju!
            Ova centralna narativna i idejna linija ima kulminaciju u prelepoj sceni sa frulom, kada odmetnuti Dejvid podučava Voltera (takođe ga, odlično, igra Majkl Fasbender, koji je i'cepao u obe uloge!) da svira. Volter je, naravno, kasniji model kojem je ukinut poriv za stvaranjem, onaj isti koji, u pervertiranom obliku, od Dejvida načini Zlog Demijurga. Ne samo što je scena u kojoj Fasbender svira sam sa sobom tehnički besprekorna – bukvalno nisam mogao da vidim ni najmanji „šav“ koliko je to savršeno izvedeno (eh, kad se setim kakvim relativno sirovim postupcima je morao da pribegava Kronenberg u DEAD RINGERS pre samo 30 godina da bi Ajrons mogao da se igra sam sa sobom u istom kadru...) – nego je i konotativno prelepa i skoro dirljiva.
Neki slepi „kritičari“ u ovoj sceni vide i navodne homoerotske momente, ali to je sušta budalaština: oni nisu NIKAKVI sexualci, oni su roboti. A i da roboti imaju sex, ono njihovo, u toj sceni, nije ni po čemu homoerocko: to je bezazleni odnos učitelj – učenik (u pokušaju) a ne “Sviraj u moju frulicu, ja ću u tvoju”. To su prljave projekcije prljavih umova i time neću da se bavim.
            Istina, Dejvidova genocidnost je možda malkice preterana, budući da je vidimo ispoljenu i prema tzv. Inženjerima (mala digresija: kad sam bio klinja hteo sam da budem inženjer jer mi je bilo rečeno da oni imaju veoma velike plate; kasnije sam shvatio koliko se dosadnim poslovima bave i rešio da radije radim ono što volim za manje pare nego da budem dosadan i prezauzet i prebogat kao Inženjer). Šteta je što film od Dejvida pravi skoro pa brkove-uvrćućeg zlikovca, moglo je to malo suptilnije – ali jasno je da su im ruke donekle bile vezane prethodnim filmom, nesrećnim Prometejom i potrebom da se NEŠTO uradi s tim nesrećnim albino-Inženjerima a pošto nisu znali ništa pametnije, oni ih istrebe ko zadnji ološ... 
Ipak, cela ta fora sa androidom koji bi da se igra boga zabavna je i dražesna i lepo zaokružena finalnom scenom. Da, taj kraj jeste predvidiv, i horde kritizera po netu istovremeno kukaju i hvališu se kako su tačno ZNALI šta će biti i kako će biti. Pa, bravo. Mnogo ste pametni. Alal vam patke. Kao da je biti nepredvidiv, po svaku cenu, uvek i svuda, obavezno kvalitet. Pa, suprajz: nije. Eno, Lavkraft odavno objasnio, onima koji su pažljivo čitali. 
Ponekad je NEUMITNO SRLJANJE KA PREDVIDIVOJ TRAGEDIJI strašnije od NEOČEKIVANOG TVISTA KOJI DOLAZI NIOTKUDA I ZAPREPAŠĆUJE SMORENOG GLEDAOCA. Wow, nisam to očekivo! Ima nešto i u smislu, u doslednosti teme i ideje. Alter kraj, u kojem sve jeste baš onako kako izgleda, bez twista, sa dobrim robotom preživelim, ne samo što bi bio glup, nego bi i okrnjio dramsku strukturu filma, i njegovu centralnu temu (ne/odgovornost stvaranja novog, inteligentnog života!), najavljenu pomenutom prvom scenom. Ko ume da stvari gleda kao celine, a ne na parče, shvatiće zašto je ovaj kraj sasvim OK.
            Ima i drugih lepih detalja vezanih za Dejvida – recimo, ono kad pripiše Šelijevu čuvenu pesmu „Ozimandijas“ Bajronu i tom pogrešnom notom naruši svoju navodno savršenu simfoniju, i dodatno odlepi kad shvati svoj kiks. Pa scena borbe Dejvida i Voltera: poslušnost protiv individualnosti, a mi još navijamo za poslušnost! I naravno, završetak sa celim tim odlično odglumljenim i insceniranim „da li jeste ili nije on“.
            Šta još valja?
            Više horora!
            Tačnije, horor akcije, ali – daj šta daš! Scena napada u žitnom polju je odlična i šteta što nije duža i elaboriranija, što je previše trepni-i-propusti. Scena u kojoj se naša poor man's Ripli maklja i lomata s alienom na brodiću koji je već poleteo je antologijska.  
Završnica sa kamionima je nešto konvencionalnija, ali ipak korektna, mada, možda za neki manji film, ne baš za Ridlijevog novog ALIENA. Ipak, stari dobri zenomorf je odličan, kad se napokon (posle predugog čekanja!) pojavi.

            Nego, da vidimo sad šta mi sreću kvari i šta ovom filmu fali.
            Najveći problem je što se od PROMETEJA nasledio koncept „Morons in Space“. Ovde čitav zaplet zavisi od nepojmljive neodgovornosti i gluposti, u spoju sa how convenient slučajem. Naime, KAKO naši kolonisti uopšte dospeju na pogrešnu (lošu) planetu? Tako što SLUČAJ sjebe brod (valjda se zato film zove ALIEN: convenient!) i to baš u blizini zle planete (what ARE the odds?!), pa onda uhvate signal i „krenu da istraže čudnu buku“, najotrcanija motivacija u slešer hororu ikada! 
Jeste, kapetan-zamenik (pošto je prvobitni reš ispečen prilikom incidenta sa solarnim olujama) odluči da rizikuje živote i sebe i svoje posade i DVE ILJADE KOLONISTA U HIBERNACIJI (plus zameci) kako bi otišao na planetu koju dotadašnja ispitivanja nisu pokazivala (KAKO TO? RUPA u scenariju!) umesto da nastavi tamo gde se zaputio. Kao, ova mu bliža, ne lega mu se u krio-san posle reš-pečenja itd. Ma nemoj!
            A onda, slete na NEPOZNATU planetu, i samo zato što im instrumenti pokažu da je, manje-više, nalik Zemlji (Terens Malik, govnu nalik!), siđu napolje bez kaciga – ama, bez i najobičnijih maski za disanje kakve narod ovde nosi i na Sajam knjiga a ovi ih ne meću na alien planeti! PA MISLIM JEBOTE! A posle kad im uđu spore u uši i nos – kriv im Đavo! E, pa nije Đavo, deco, nego elementarno nepoštovanje procedure. I zdravog razuma! Jebo vas ko vam dade vozačku dozvolu, a kamoli da vozite u daleki svemir! I još da u svojim neozbiljnim šakama držite preko 2.000 uspavanih života!
            Gluposti nema kraja – ovde tek počinje. Od onih koje baš snažno iritiraju izdavajam još dve. Prvo, kad cura koju na prizemljenom brodiću napadne alien a ona krene panično da puca svuda uokolo, sa sasvim logičnim rezultatom, da sebe iz nevolje spasi tako što digne u vazduh i brod i sebe i još ponekog na njemu! Ko tebe posla u svemir, mora da si preko stranke tu ušla, jebote, sa lažnom diplomom! Mislim, možda bi se moja strina tako ponela, hell, možda bi i mene u'vatila panika, ali ne baš tolika da pucam svuda po brodu punom goriva! A ja još i nisam prošao pilotsku obuku i ko zna koje sve super-mega psihofizičke i mentalne pripreme koje su za ovakvu misiju potrebne!
Drugo, ne znam koju diplomu ima nesprženi kapetan, ali stvarno nije potrebno da si rocket scientist pa da NE radiš ono što ovaj Vođa učini: kad ga android, koji je dotad dao više nego dovoljne i jasne naznake da mu nije verovati, da nešto muti, 
odvede da mu nešto pokaže u prostoriji u kojoj samo što nije iznad onih alien-jaja napisao grafit FREE HUGS, a ovaj slepac poslušno krene za njim. Kao, šta bi moglo da pođe po zlu? I kad se ono ljigavo jaje otvori, slepac mu priđe. Bulji unutra. „Šta je bre ovo?“ pita on. ZINI DA TI KAŽEM! Kaži „AAAAAAAAAAA“!
            A tu su i RUPE – i to ne od one dobre sorte, koju horor zahteva, o čemu sam pisao gore. Ne, nego RUPE u scenariju kroz koje duva promaja, a promaja, kao što je naučno dokazano, ubija!
            Evo nekih.
            Da li se Dejvidov brod skršio niz planinu, kako vidimo u filmu (KAKO? ZAŠTO?) ili je nežno i polagano pristao u alien-pristanište nakon što je zbrisao lokalnu populaciju superiornih bića koja se ponašaju kao retardi (kako vidimo u flešbeku)?
            Zašto je Dejvid pobio sve Inženjere? Što nije malko eksperimentisao sa njima? Što nije proverio maksimu U TUĐEGA TATKA POGOLEMA PATKA? Da ispipa i isecira tatka koji je napravio njegovog tatka?
            Zašto se crna smola sad (u flešbeku) ponaša kao neka vrsta kiseline koja prosto speče i skameni Inžinjere? Zar ona ne bi trebalo – prema onome što videsmo u PROMETEJU – da u njima izazove mutacije, da ih promeni a ne ubije? Eventualno da ih rastoči na sastavne delove, na prah i spore, kao u prologu PROMETEJA, a ne da od njih napravi vizuleno zanimljive varijacije na-licu-mesta-skamenjene žrtve vulkana koje su, ipak, besmislene i nedosledne pravilima serijala. Ali ta crna smola ionako služi ko neki Mekgafin, kako kome ćune i šta mu zatreba. čas ubija, čas skamenjuje, čas rastače, čas u monstrume ove ili one sorte pretvara. Anything goes!
            Životni ciklus aliena se ovde dodatno komplikuje toliko da to više nema nikakvog smisla. Sad i mikro-spore mogu kroz uvo ili nos da proizvedu chestburstera. Još gore, kad izađe, on ne liči na onoga iz ALIENA nego, bedno, na majušnu verziju odraslog xenomorpha! Pa čekajte, deco, dogovorite se sa sobom, ne može to tako!
            Gde su ovde matice? Gde je prostorija sa „zasađenim“ jajima u Dejvidovom brodu na koju treba da nabasaju nesrećnici iz ALIENA za samo 17 godina? I kako su uopšte napravljena jaja, bez matice koja ih kvočkasno nosi? Nju nigde ne videsmo, čak ni u nacrtima!

            Plus, napravljena je prilična zbrka oko toga koje je koja planeta i koje je koji brod! U PROMETEJU je Rapaćeova rekla da ide na planetu s koje su došli Inženjeri. Ali NEJASNO je da li je ova, na koju su došli u Kovenantu, ta, njihova, rodna, ili neka ispostava (kao što izgleda)!
            Plus, srušeni Dejvidov brod ovde, uprkos onom čuvenom Gigerovom dizajnu sa repom u obliku ustaškog U (oličenje Kosmičke Strave!) koji smo videli u ALIENU, bez obzira na sve asocijacije, izgleda da NIJE taj brod na koji će, 17 godina kasnije posada Nostroma da nabasa. Takav isti će on valjda da otme u nekom narednom filmu i da ga booby-trappuje na paklenoj planeti LV-426. Jooj konfuzije!

            Da ne ulazim sad u to da li je na svom survanom, poluuništenom brodu (KAKO? ZAŠTO? Što ga nije lepo prizemljio, ko mu je smetao?) imao potrebne tehničko-tehnološke uslove da se igra boga, tj. da vrši komplikovane experimente sa DNK, koji zahtevaju aparaturu koja radi na struju, kompjutere, preciznu mehaniku itd. itd. I odakle mu onolika artija po kojoj je, golim rukama, škrabao, crtkao, pisao...?
            Ako je ova planeta bila dom Inženjera i tehničara – gde su tragovi da je tu bila jedna toliko super-tehno napredna civilizacija? Gde su im gradovi, gde tehnika? Sve se svodi na jedan omanji gradić s jednim „hramom“ i jednim „trgom“! I to je sve što je bilo od jedne toliko mega-napredne civilizacije koja je postigla taj nivo da ide širom svemira i zasejava svetove svojim raspadnutim lešinama? JEDAN GRADIĆ? Koji jedno malo bio-bombardovanje svede na gomilicu pocrnelih Inženjera? A svuda uokolo samo šumetine i planinčine? PRC!
            A ako je ovo bila samo još jedna ispostava (kao ona u PROMETEJU), koji su Đavo uopšte Dejvid i izgubljena-između-dva-filma-Rapaće sletali na nju, umesto onde gde su na kraju prošlog filma REKLI da će ići? ZAR JE PROMETEJ LAGAO?!
            Zatim, čemu pšenica? Što je Dejvid to uopšte sadio? Trebala mu za one spore? Ili samo za set-pis valjanja u žitu (but not of the Clive Barker kind!)?
            Još neki problemi: Inicijalne blede kreature izgledaju bezveze i predugo vremena treba da se pojavi klasični Gigerov Zenomorf zbog koga smo platili kartu i došli da dedi pružimo još jednu priliku! U PROMETEJU nas je dražio ceo film i dao nam ga samo u poslednje tri sekunde filma, pa još u kretenski redizajniranom obliku! U KOVENANTU nas zamajava nekim glupim zamenama i sitnim bljuzgavcima cele prve DVE TREĆINE, da bi nam tek u zadnjih pola sata dao OSME PUTNIKE (sic, jebi ga, tako glasi naslov, moraju da budu osmi po redu u posadi od sedam ljudi i androida!).
Na kraju ali nikako najmanje bitno: Preduga priprema, konvencionalne i prekratke i glupe horor scene. Hej, gledali smo već tolike nastavke, nemoj nas zamajavati sat i po UVODOM, skrati žvaku, daj odma ono zbog čega smo došli, pusti te "likove" i surogate i trčeće guštere! Horor scene, tj. ubistva, prekratke su i nemaštovite. 
Ona poslednja, pod tušem, pa to je za JASON X a ne za Ridlijevog ALIENA, bemu lebac, da li nam to deda poručuje da smo svi mi retardirani američanski tinejdžeri koji nisu za bolje nego za OVO! A sve i da jesmo, čak i taj deo nas ostao je gladan. Ako već ideš u „retard mode“, idi u „FULL RETARD“ – nemoj mi tu scenu rešiti u 3-4 konvencionalna, nenadahnuta kadra! Daj malo retardiranog splatera i golotinje, ako si već prišao tome da golicaš, nemoj da mi glumiš finoću, ostani đubre do kraja!
            U svemu tome, čak je pomalo i simpatično nastavljanje tradicije neceremonijalnog zatiranja likova, začeto u MORONSKOM istrebljenju dvoje preživelih iz ALIENS na početku urinarnog ALIEN 3: ovde imamo zaista smešno zapečenog Džejmsa Franka, a od glavne junakinje PROMETEJA – ha ha, ostali samo dugmići!

            Sve u svemu, kompromisi koje je Ridli ovde pravio nisu tako veliki i bolni, uprkos donekle vezanim rukama zbog propusta načinjenih u PROMETEJU, ovde je ipak uspeo da izgura kakvu-takvu (čak, prilično zanimljivu!) priču, da deliveruje malo više od pukog koktizinga iz PROMETEJA, i da pruži dovoljno zabave i užitka da to, na ovo krizno vreme, bude sasvim podnošljivo. 

Eto, ušao sam u film sa lošim, sniženim očekivanjima, a na kraju izašao umereno zadovoljan jer sam dobio više i pameti i horora nego što sam smeo da se nadam, utopljene u gluposti (ono klizanje po krvi u laboratoriji, jaooo!), nedomišljenosti i lenjosti koji mi, čak ni u ovoj meri prisutni, NISU ubili užitak ponovnog druženja sa alienom i golicavu tematiku preuzetu i razrađenu iz BLEJD RANERA.