izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 28. мај 2009.

ARABELA (1979)


s najvećim uživanjem podsetio sam se nedavno možda i najdraže mi serije iz detinjstva, prelepe češke ARABELE.
gledao sam je samo jednom, tada kada se i prikazivala na TV, u ranim 1980-im (verovatno circa 1982.), ali upamtio sam je bolje nego mnoge filmove koje sam gledao pre samo nekoliko godina. bilo je to, naravno, u vreme kada sam mogao bez rezerve da uživam u jednoj benignoj, nemračnoj, neciničnoj, nehororičnoj fantaziji, u vreme kada sam još verovao u bajke – šta više, kada sam ih neumorno gutao iz svake knjige koja bi mi pala šaka. detinja posla.
ARABELA u suštini nudi jednostavan koncept – sudar dva suprotstavljena sveta, i tragikomične posledice koje iz toga nastaju. konkretno, radi se o sudaru sveta bajki sa našim, 'realnim', do koga dolazi kada jedan glumac –pan majer- koji uživo na TV deci čita bajke pred spavanje pronađe čarobni prsten. pred njim se materijalizuje čarobnjak čija je jedina dužnost da mu ispunjava želje. hoteći da svom sinu osvoji igračku na vašaru, on traži da ga černodejec nauči streljanju, ali muke nastaju kada – u svetu bajki- ubije vuka koji govori, iz 'crvenkape'.
to potpuno poremeti svet bajki, ali pravi poremećaj nastaje kada čarobnjak za to bude kažnjen i proteran, pa reši da se osveti kralju i preotme mu prelepu ćerku, arabelu. osveta, u početku, uključuje to da černodejec iz svog zamka emituje nakaradne verzije bajki (prethodno magično uzevši lik našeg majera). to dovodi do rusvaja u svetu bajki, arabela sa svitom dolazi u naš svet da sredi stvari, tu se zaljubi u majerovog sina, a zapetljancija je u tih 13 epizoda od po 25 minuta više nego što biste verovali da ih fizički može stati! stalni preokreti i komplikacije, kao i cliffhangeri, glavno su obeležje dramaturgije ove serije.
međutim, još i veću draž od pukih twistova pruža veoma fini humor koji prožima seriju, sa sjajno uhvaćenim paradoxima i apsurdno-grotesknim situacijama do kojih dolazi kada junaci sveta bajki dođu u naš košmarni, banalni, moderni svet – ali i onda kada arabelina zla (ali takođe vrlo sexy!) sestra odluči da 'modernizuje' svet bajki uvođenjem asfalta, fabrika, đubreta, reklama i ostalog sranja na koje se primila tokom kratke posete našem svetu. 300 čuda se izdešava uz pomoć 2 skoro svemoguća izuma: jedan je pomenuti čarobni prsten koji, kad se samo okrene na prstu, ispunjava svaku zamislivu želju odnosno pretvara koga god hoćete u šta god hoćete (iz čega sledi niz blesavih transformacija), a drugi je čarobni plašt čijim se zakopčavanjem prelazi iz jednog sveta u drugi. pošto i plašteva i prstenova ima samo 2-3, niz zavrzlama nastaje kada ovi padnu u pogrešne ruke i u pokušajima da se oni povrate, kao i balans između svetova.
duh serije je, predvidivo, na strani sveta bajki i mašte, a naš prikazuje kao jedno ne baš najsjajnije mesto, ali ipak takvo na kome moramo – uz pomoć mnogo mašte- da sebi skrasimo dom. takođe, svet dece i njihovog načina razmišljanja odlično je shvaćen i prenet, tako da uopšte nemate osećaj 'šta matori đokica zamišlja da bi njegov unuk voleo da gleda', već, naprotiv, vidite očigledno uživanje u detinjastim i zabavnim situacijama kod svih, a pre svega odličnih glumaca.
kasting serije je savršen – preslatka anđeoska arabela (kao mlada mira joković), komični trapavo zli čarobnjak (podseća pomalo na peru kralja s bradicom), i uber-smešni pan majer, koga igra veliki češki glumac vladimir mensik (koji me podseća, ne po fizionomiji, nego po ugođaju, na taška načića: hoću reći, dovoljno je samo videti ga, pa da je pola šale već gotovo! tako genijalan dead pan humor, tako sjajan understatement usred najvećeg ludila i najapsurdnijih situacija i stanja u kojima se on nalazi – to zaista treba videti samo zbog njegovih reakcija), zatim, tu je njegova žena-domaćica, koja neodoljivo podseća na radu savićević, itd. itd.
iako se nema utisak naročitog budžeta, sve je to sasvim korektno usnimljeno, sa solidnom scenografijom, kostimima i rudimentarnim ali ubedljivim efektima. ono što je najvažnije, serija obiluje magijom ljubavi i duše, odiše iskrenošću i posvećenošću, i time prevazilazi današnje nabudžene američke serije za decu i mlade, u kojima ispod preskupih kostima i cgi efekata ne kuca nikakvo živo srce. u ARABELI duha ima za izvoz. posebno je dražesna otvorenost za iracionalno i apsurdno: tu su nastavnici pretvoreni u mikija mausa i džinovskog leptira, tu je fantomas (!), tu je otac pretvoren u jazavičara (koji govori!), tu su kralj i njegova svita koji završe u ludnici, tu su čarobnjakove sluge od kojih jedan ima glavu na skidanje a drugi je nekakav spooky patuljak sa klikerima umesto očiju, tu su snežanini patuljci koji otkrivaju kupatilo i wc šolju koriste kao vodeni tobogan – i još milion ludorija koje su zaista neodoljive i simpatične.
dajte joj šansu: kvaliteti ove serije nisu vezani samo za nostalgiju – zaista ne bih mogao da gledam preko 6 sati serije da se radi samo o nostalgiji! ne, ovo je beskrajno zabavna i duhovita serija koja se s užitkom može odgledati i pod stare dane, nevezano da li još uvek verujete u bajke. ARABELA će zagolicati dete u vama, ako ga niste do sada ubili.

PS: od istog reditelja koji potpisuje ARABELU, vaclava vorličeka, pogledah i crno-beli igrani film KDO CHCE ZABIT JESSII aka WHO WANTS TO KILL JESSIE? to je sf komedija nastala 10ak godina pre serije, ali sa istovetnim konceptom, samo što ovde kalamburi nastaju kada se likovi iz STRIPOVA presele u naš svet (i govore isključivo u 'balonima'!), ali sa sličnim poentama kao ARABELA. vorlicek je na strani mašte, izmišljanja i luckastih svetova kakvi ne postoje, ali obogaćuju ovaj naš, prozaični, racionalni… ima tu zabavnih i bleskastih situacija, i film vredi pogledati (ima 3- po mojoj tarifi), ali sve je to sa mnogo više duha i lepote odrađeno u ARABELI.

SVETO MESTO (1990)

(Ovaj tekst je poglavlje iz knjige U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, edicija 'Eldorado', Niš, 2007.)
Režija:

Đorđe Kadijević

Produkcija:
Magna Plus, Radio Televizija Beograd, 1990.

Trajanje:
90' (kolor)

Scenario:
Đorđe Kadijević,
prema priči 'Vij'
Nikolaja V. Gogolja

Direktor fotografije:
Aleksandar Petković

Muzika:
Lazar Ristovski

Šminka:
Anita Milivojević, Ratko Ristić

Scenografija:
Ranko Maskareli

Uloge:
Dragan Jovanović
Branka Pujić
Aleksandar Berček
Mira Banjac
Danilo Lazović
Maja Sabljić
Predrag Miletić
Radoš Bajić
Mihajlo-Bata Paskaljević
Dušan Janićijević
Igor Pervić
ZAPLET: Student teologije Toma vraća se sa vašara sa još dvojicom drugova. Prinuđeni su da na putu zanoće na salašu kod babe za koju se ispostavlja da je veštica (tačnije, mora). Ona jaše Tomu sve dok ovaj ne počne da izgovara molitvu 'Oče naš', te ona padne s njega. On je udara pesnicama i davi nakon čega se raščupana baba pretvara u prelepu devojku. Dolazak sablasnih crnih kočija njega prestravi, i on beži odatle...
 
Ubrzo potom, pozvan je da tri noći zaredom bdi i molitve čita nad telom Katarine, umrle kćeri bogatog vlastelina, a po njenoj poslednjoj volji. Stigavši na odredište, negde u pustoj ravnici, mladić vidi da je pokojnica – upravo ona devojka koju je ubio. Svi njegovi pokušaji da izbegne bdenje uzaludni su. 
             
(Na slici: D. Ognjanović, J. Ristić i Đorđe Kadijević, na tribini o srpskom hororu, Dom Omladine, april 2006.)

KRITIKA: Bezmalo dvadeset godina nakon LEPTIRICE (1973), Đorđe Kadijević se vraća hororu u nešto većem formatu: SVETO MESTO je snimljeno na filmskoj traci (mada u svedenim produkcijskim uslovima), ali mu festivalski i bioskopski život nisu bili suđeni. Imao je nekoliko projekcija na domaćim filmskim festivalima, van konkurencije, a onda je odmah prikazan na televiziji. Horor se ponovo gradi na motivima iz folklora i baziran je na još jednom klasiku fantastične književnosti. Istina, ovoga puta ne radi se o srpskom već ruskom klasiku, ali bliskost folklorne baštine naših naroda omogućila je bezbolno prenošenje Gogoljeve priče 'Vij, Kralj duhova' (1835) u naše krajeve. U pitanju je priča koja je do tog trenutka već imala dve ekranizacije: jednu veoma slobodnu, italijansku, i jednu prilično doslednu, rusku.

(Klasični biser Marija Bave DEMONOVA MASKA (La maschera del demonio, aka Black Sunday, 1960) na svojoj špici tvrdi da je scenario baziran na ovoj Gogoljevoj priči, što mnogi neupućeni kritičari slepo prepisuju kao činjenicu, iako je svakome ko je rečenu priču čitao jasno da film nema ni najmanje sličnosti sa njom. Producenti filma su verovatno osećali potrebu za nekom vrstom 'alibija' pod okriljem klasika, budući da su do tada filmovi fantastike i horora bili nezamislivi u italijanskoj kinematografiji. Bava je upravo ovim velikim hitom to uspeo da promeni... Jedina dotadašnja dosledna ekranizacija Gogoljevog 'Vija' nastala je, logično, u Rusiji. VIJ (1967) potpisuju trojica režisera: Georgi Kropačjov, Konstantin Jeršov i Aleksandar Ptuško. U pitanju je solidan film fantastike, u kome se mračne implikacije priče ublažavaju i infantilizuju, a film se svodi na paradu solidnih vizuelnih efekata, koji u kulminaciji prednost daju spektaklu a ne stravi. Najnovija filmska verzija ove priče potiče iz 2006. godine i dolazi (ponovo) iz Rusije.)
 
'Vij' je tipičan predstavnik slovenskog 'horor' pisanja, kako po svojim kvalitetima tako i po nedostacima. Nadasve jezivu premisu Gogolj obrađuje sa tipično slovenskom prostodušnošću i nezainteresovanošću za stravične aspekte zapleta. Priča je neujednačeni pokušaj pomirenja motiva folklorne fantastike s jedne i realističke, tačnije satirične pripovesti s druge strane, i po tome je jasan uzor Glišićevom pristupu u obradi slične tematike. Napisana je u vreme kada ruski autori, a Gogolj među prvima, počinju da otkrivaju bogatstvo i potencijale folklora za književnu obradu (donekle i pod uticajem evropskog romantizma). Autor, ipak, oseća potrebu da se čitaocu opravda za svoje posezanje za ovakvim motivima već u fusnoti koja prati naslov priče, u kojoj se kaže:
Vij – jeste kolosalna tvorevina prostonarodne uobrazilje. Tim imenom zovu Malorusi starešinu podzemnih duhova, kome očni kapci idu do same zemlje. Sva je ova priča narodno predanje. Ne htedoh ga ni u čemu menjati i pričam gotovo u istoj onoj prostoti kako sam ga čuo.
-N.V. Gogolj, 'Vij', u: Milica Nikolić (prir.), Antologija ruske fantastike XIX i XX veka, Nolit, Beograd, 1966, str. 341. (fusnota)

'Vij' počinje u izrazito satiričnom tonu, podsmevanjem studentima teologije i njihovim nepodopštinama, a i dalji razvoj zbivanja odlikuje se prozaičnim vrludanjima, nebitnim epizodama, bez osećaja ili interesa za ozbiljnije građenje atmosfere, bez smisla za ''pripremu terena'', doziranje napetosti i njenu gradaciju. Na udaru satire su pre svega bogoslovi (religija) i filozofi (intelektualci), a u manjoj meri i seljačko sujeverje. Veštica u ovoj priči važna je za autorove namere otprilike koliko i vampir Sava Savanović u Glišićevoj pripoveci, i do njenog završetka biva na sličan razočaravajući način marginalizovana, skrajnuta zarad satirično-humorističnog završetka.
Ako sve ovo imamo u vidu, mora se reći da je Kadijevićeva adaptacija predloška vrlo dobro izvedena, tako da izvlači znatno više potencijala skrivenog kod Gogolja. Time se podrazumevaju i žanrovski i idejni potencijali. Slično kao i u svim ostalim svojim adaptacijama, Kadijević se ni ovde ne zadovoljava pukom ekranizacijom, već smelo unosi izmene i značajne dodatke, sledeći duh originala, i pretežno ga unapređujući. Podsmeh sveštenstvu i seljačkom sujeverju, elaboriran u LEPTIRICI, ovde ga više ne zanima, i taj dominantan aspekt Gogoljeve priče on svodi na minimum. Humora i prostodušnosti (u priči prisutnih kroz razgovore i opijanja kozaka) u njegovoj adaptaciji ima znatno manje, odnosno ima ih u meri koja ne narušava dramsko tkivo i ozbiljnu, gotovo sumornu atmosferu. S druge strane, motiv seksualnosti – u priči tek mestimično naznačen, i nekonzistentno upotrebljen – u filmskoj verziji je bitno naglašen, odnosno doveden u prvi plan. Kadijević ruski predložak koristi tek kao polaznu osnovu za još jednu elaboraciju o prožetosti Erosa i Tanatosa.
 
'Vij' se završava šeretskom opaskom jednog lika da su sve žene – veštice. Ono što u priči izgleda kao usputna primedba bez mnogo veze sa simbolikom dela kod Kadijevića kao da postaje centralna ideja. Njegova ''veštica'' je u stvari besprizorna zavodnica, žderačica muškaraca, klasična la belle damme sans merci iz romantičarske i dekadentne literature. Time se Kadijević istovremeno nadovezuje na svoju interpretaciju priče 'Posle devedeset godina' u LEPTIRICI, gde su motivi seksualnosti i demonske žene bili prirodno pridodati originalu. Simbolika ''jahanja'' od strane more, viđena u završnici LEPTIRICE, u SVETOM MESTU je još očiglednija, i prisutna još od prvih scena filma. U SVETOM MESTU Kadijević odlazi još dalje od originala, i uvodi ekscese erotizma i užasa bliskije anglosaksonskom gotiku nego li pretežno blagim i benevolentnim slovenskim pokušajima u istom žanru.
 
Kadijević, dakle, razrađuje motiv fatalne žene još od uvodne epizode obojene jakim fantastičnim i horor tonovima. 
Kao i u LEPTIRICI, Kadijević nije zainteresovan za natprirodno po sebi: on odbacuje motiv vampirizma i pijenja krvi iz Gogoljeve priče, kao i ekstravagantne kreature kojima Vij, kralj duhova, komanduje u kulminaciji. Po tome je njegova verzija drastično različita od ruskog filma, kojim preovlađuje bajkovita, benigna atmosfera. U srpskoj verziji gotik je psihološki motivisan, odnosno fantastične natuknice su sve vreme dvosmislene tako da ostavljaju prostora za realistično tumačenje. Govoreći terminologijom Cvetana Todorova, SVETO MESTO se ne opredeljuje ni za prostore čudesnog (fra. marveilleux), poput ruske verzije iste priče, niti za pod-žanr čudnog (fra. etrange), u kome bi se sva naizgled natprirodna zbivanja objasnila poznatim prirodnim zakonima, već sve vreme oscilira na ambivalentnoj granici između ova dva, na kojoj je zapravo (po Todorovu) smeštena čista fantastika.
Numinozno je prisutno u svojim mračnijim aspektima, kroz osobeni spoj religioznog i folklornog horora, što je i Aleksandar D. Kostić dobro zapazio:
Bez alhemičarskog mistifikovanja, tačno uočivši religijsku utemeljenost samog žanra i potrebu da njegovu katoličku tradiciju usmeri ka pravoslavnoj doktrini, Kadijević se usudio da na mesto kanona i jasno definisanog sistema zabrana postavi sliku jednog mnogo apstraktnijeg, metafizičkog sveta, održavši visok stepen straha i napetosti, i upravo tako došao do autorske formule koja se u našim uslovima – potvrdila neverovatnom vitalnošću.
- Aleksandar D. Kostić, 'Strah i hrabrost', Ju film danas, br. 6, god. III/IV, novembar-decembar 1990/proleće 1991., str. 87.
SVETO MESTO je, u odnosu na TV filmove iz serijala 'Priče tajanstva i mašte', znatno razrađeniji i žanrovski svesniji pokušaj stvaranja autentičnog srpskog gotika. Može se pohvaliti većim produkcijskim budžetom, bogatijom scenografijom, boljom glumom i upečatljivijim prizorima horora nego što je bio slučaj u pionirskim radovima početkom sedamdesetih. Zrelost ovog filma ogleda se ne samo u žanrovskoj pismenosti, koja ga bez ustezanja može staviti rame uz rame sa gotskim klasicima Marija Bave iz šezdesetih, već i u zrelosti u pristupu koja od Gogoljevog predloška tka još složeniju, dublju i jeziviju priču o onostranim mrakovima što natapaju krhke ljudske psihe i oživljavaju im najstrašnije košmare.

Horor scene režirane su sa merom, bez preterivanja, ali sa upečatljivim smislom za detalj i za rad sa glumcima: Branka Pujić je naročito zlokobna i jeziva, kako u svojim realističnijim (erotskim) demonijadama tako i u onim nokturnalnim, tanatološkim, fantastičnim. Srpske lokacije (salaš, vlastelinski posed, pravoslavna crkva, seminar…) deluju autentično i vešto su upotrebljene, i šteta je što muzika Lazara Ristovskog nije raznovrsnija i bogatija: njegova monotona, repetitivna tema donekle umanjuje ugođaj pojedinih scena. Glumci su, bez izuzetka, izvrsni, od Dragana Jovanovića, čija je sklonost komičnom ovde mudro zauzdana, preko ubedljivog mračno-ljigavog Berčeka do epizodista koji upotpunjuju razrađeni svet SVETOG MESTA.

U dosadašnjoj tradiciji srpskog horora SVETO MESTO nema premca po ozbiljnosti, inteligenciji i dubini pristupa fantastičnom i stravičnom, i sasvim sigurno spada u sam vrh ovdašnjih dometa na tom planu. Iako možda pomalo arhaičan (u smislu da par decenija kasni za sličnim filmovima Marija Bave), to je barem film koji se sasvim slobodno može porediti sa najboljim Bavinim klasicima kao što su BIČ I TELO (La frusta e il corpo, 1963) i OPERACIJA STRAH (Operazione paura, 1966) u kojima se fantastično, gotsko i psihološko prepliću u neraskidivu, neodoljivo perverznu i zlokobnu celinu. U zemlji koja, poput Srbije, toliko zaostaje za svetom, pojava jednog ovako dobrog filma, makar i sa zakašnjenjem, zaslužuje svaku pohvalu i dobrodoščicu.

Na žalost, ovi kvaliteti nisu bili prepoznati u vreme premijere. U retke prikaze ovog filma spada već navođeni, Kostićev, koji pozdravlja ''veliki povratak gotovo zaboravljenog stvaraoca'' i zapaža:
S razlogom ubeđen u moć naracije, Kadijević je realizovao SVETO MESTO u klasičnom žanrovskom ključu, rasterećen potrebe za specijalnim efektima i bogatstvom dizajna, i potpuno posvećen slojevitom portretisanju malog broja uposlenih dramskih lica i gustini sugestivne atmosfere koju ovaj film nosi…
- Aleksandar D. Kostić, ibid, str. 87/88.
SVETO MESTO se pojavilo pred sam početak građanskog rata i sloma Jugoslavije i u moru drugih, prizemnijih problema, ostalo je prilično nezapaženo. Činjenica da je otišao direktno na televiziju, bez bioskopske distribucije, samo je deo izgovora za to. Slabo je verovatno da bi ovakav film u tadašnjoj klimi, usijanoj dnevno-političkim zamešateljstvima, bio adekvatno primećen i prihvaćen, iako je, da ironija bude veća, SVETO MESTO, neprikazivano u srpskim bioskopima, imalo kratku i ograničenu distribuciju u Americi.

Film je okrznut tim ratom i utoliko što su negativi do današnjeg dana ostali zarobljeni u Hrvatskoj, u čijim laboratorijama je bio razvijan. Ipak, u pitanju je film vanvremenih kvaliteta, i to što je po svemu bio izdvojen od dnevne-politike samo je kvalitet više i svedočanstvo integriteta njegovog stvaraoca. Za razliku od većine naslova nastalih u to vreme, SVETO MESTO i dve decenije kasnije deluje sveže i originalno, i sasvim zaslužuje kritičku re-evaluaciju.