понедељак, 27. јул 2009.

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)


Kanibalski holokaust

Režija: Ruđero Deodato
Scenario: Đanfranko Kleriči
Muzika: Riz Ortolani
Uloge: Robert Kerman, Frančeska Kiardi, Gabriel Jork...


**** 
4+

Postoje filmovi, retki ali tim vredniji, čiji se uticaj može uporediti sa udarcem pesnice: tresnu vas u lice, ili stomak, ili niže, i na neko vreme ošamute, i pitate se šta vas je to snašlo. Čak i kada se povratite, repriza nije bitno blaža od prvog udarca: svaki put iznova uspevaju da vas pomere iz mesta, zato što je na sirovu brutalnost njihovih postupaka nemoguće oguglati. Površni posmatrač reći će da nema ništa jednostavnije: da je šok - linija najmanjeg otpora za kojom posežu najnetalentovaniji. Ova predrasuda je, naravno, glupost. Da je istinita, šokantnih filmova koji vas treskaju u lice svaki put iznova bilo bi mnogo, mnogo više. A nema ih. Iz prostog razloga što postoji razlika između pukog iznenađenja (BU!!!), ili prizemne upotrebe brutalnosti i splatera, i dosledno sprovedene estetike šoka, u kojoj se brutalnost tematike i ikonografije pretvara u brutalnost forme; i tek onda kada forma – samo tkivo filma- bude prožeta tom estetikom dobijamo one retke alhemijske ekstrakte čije dejstvo ne izvetri nakon prve upotrebe.
 
Ruđero Deodato spada u one koji su samo jednom u životu uspeli da sve kockice slože na savršeni, besprekorni način – poput Rubikove kocke koja se reši, gotovo slučajno, ili vođena nekom višom silom, samo jednom, i nikad više. Temom kanibala iz džungle bavili su se mnogi, i pre i posle ovog filma, ali niko nije uspeo da od blata, znoja, krvi, iznutrica, nasilja nad životinjama, mučenja i kastriranja, silovanja i komadanja proizvede eliksir za sva vremena kakav je Deodatov HOLOKAUST.
 
Veliki deo tajne uspeha sastoji se u (prilično) dosledno sprovedenom kvazi-dokumentarizmu: dok su drugi pokušaji kanibalizacije ove tematike posezali za otrcanim žanrovskim klišeima (akcija, avantura, horor), Deodato se samosvesno osvrće na korene ovog pod-žanra, odnosno na dokumentarac PASJI SVET (MONDO CANE, 1962) iz koga je proistekao pod-žanr 'šokumentaraca' poznatih kao mondo-movies. Glavna poenta ovih šokumentaraca bile su scene ekscesa, sa naglaskom na bizarnim običajima vezanim za dva najveća tabua: seks i smrt. Glavne atrakcije su autentični prizori nasilja nad životinjama i ljudima, prošarani cinično-humorističkim osvrtima na seksualne rituale, uz mnoštvo 'divljaka' u Adamovom i Evinom kostimu (često bez smokvinih listova!), i sve to podvučeno pompezno-moralizatorskim, a zapravo hipokritičkim komentarom naratora.
 
Desetine ovakvih produkata, pretežno italijanskih, tokom šezdesetih i sedamdesetih inkasiralo je na eksplicitnim prizorima kakve igrani filmovi tog doba nisu smeli sebi da priušte. Tek početkom sedamdesetih javljaju se i prve eksploatacije u formi igranog filma: ČOVEK IZ DUBOKE REKE Umberta Lencija vredan je pomena samo kao prvi. Tek je Ruđero Deodato, sa POSLEDNJIM KANIBALSKIM SVETOM (1977), a potom i sa HOLOKAUSTOM, doneo svež pristup, energiju, smelost (bezobrazluk?) i žestinu koje će epigoni kasnije (uzalud) pokušavati da dosegnu.
 
Zamišljen kao kritika mondo filmova i senzacionalističke eksploatacije nasilja iz stvarnog života, Deodatov film pokušava da bude i riba i devojka, koristeći ista ona preterivanja i iživljavanja kakva osuđuje kod drugih. Zbog toga su ga mnogi optuživali za hipokriziju, a nimalo mu nisu pomagale scene kakve su: klanje malog glodara, beskrajno čerečenje (naživo) sluzavih iznutrica džinovske kornjače, pucanje u vezano svinjče i otvaranje lobanja živim majmunima pomoću mačete. Deo notornosti HOLOKAUSTA vezan za nabrojane prizore nije lako braniti: čak i Deodato se, iz današnje perspektive, kaje zbog njih. Ipak, mora se priznati da svaki od njih (izuzev onog sa glodarom) ima narativnu funkciju u filmu: lov na majmunske mozgove je standardna praksa pojedinih primitivnih plemena, a čerečenje kornjače i pucanje u svinju služe za karakterizaciju 'zlih' belaca koji dolaze u džunglu i unose nepoštovanje i nepotrebnu surovost da bi ih, ubrzo, ispoljili i prema ljudima ('divljacima'). Čitava druga polovina HOLOKAUSTA, koja prikazuje film-u-filmu, sa snimcima prethodne ekspedicije, ima strukturu horor-filmova osvete kakvi su POSLEDNJA KUĆA LEVO ili PLJUJEM NA TVOJ GROB: veći deo zauzimaju brutalnosti koje protagonisti nanose drugima, da bi na kraju oni sami bili još gadnije kažnjeni za to. Seks, nasilje, katarza, pa još i naravoučenije o tome da nije lepo ne biti fin – sve u jednom filmu – šta ćete više?
Pritom eksplicitnost nasilja prema životinjama služi još i da podupre kvazi-dokumentarizam opšteg pristupa. Smelo poigravanje sa nivoima prikazane stvarnosti iskazuje se kroz korišćenje različitih filmskih formata (16mm snimci zajedno sa filmskom trakom od 35mm), arhivskih dokumentarnih snimaka, zatim kroz TV forme (razgovor u studiju; intervju sa porodicama 'dokumentarista' koje 'reporteri' nalaze na kućnim adresama ili na ulici…), kroz korišćenje autentičnih lokacija džungle (maksimalno oživljenih izvanrednom kamerom Serđa d'Oficija) umesto studija ili prvog šumarka izvan grada, a to uključuje i lokalne domoroce umesto našminkanih belaca u ulozi urođenika, kao i domaću faunu čije stradanje pred kamerama najavljuje i ubedljivijim čini predstojeće živopisno klanje ljudi. Potonje je dokumentarizovano ubedljivošću inscenacije (kamera iz ruke, trčanje, bežanje, vrištanje, sve to 'in real time', bez rezova) i frapantnom realističnošću efekata maske (potpomognutih pravim, životinjskim iznutricama).
 
HOLOKAUST počinje kao TV reportaža koja smesta najavljuje intelektualnu temu (u doba svemirskih letova, na samo par sati leta od Njujorka neki ljudi još uvek žive u kamenom dobu), produžava kao avanturistički triler, sa misterijom nestale ekspedicije, a onda dolazimo do ingeniozno estetizovanog 'oltara' načinjenog od ljudskih ostataka slepljenih sa delovima filmske kamere (predivno-makabrični spomenik totalnoj posvećenosti filmu!) i od tada HOLOKAUST postaje prožet senkom zlokobnosti dok posmatramo čak i najnedužnije snimke ljudi za koje unapred znamo da su mrtvi, i da gledamo njihove poslednje dane. 


Mnoge od ovih trikova kasnije će pokupiti tvorci PROJEKTA VEŠTICA IZ BLERA, i drugi, ali Deodato je bio prvi koji je dokumentaristički pristup upotrebio na ovako kompleksan i dosledan način za građenje jedinstveno opresivnog, mučnog, šokantnog i zlokobnog filma. Kruna svega toga je kulminacija HOLOKAUSTA: masakr nad filmskom ekipom, zabeležen njihovim sopstvenim kamerama, kao vrhunski dokaz Deodatove ingenioznosti i talenta. to je nešto što ni prilikom desetog gledanja ne može da vas ostavi ravnodušnim baš zato što je visceralnost prizora preslikana na visceralnost filmskog jezika. Jednom rečju, ovo je klasik za sva vremena i remek delo koje transcendira žanrove.

THE CULT OF TEEN PORNOGRAPHY DOWNLOAD

prošlo je punih 6 meseci od pokretanja ovog bloga, a ja kao i svaki uredni analno-zgrtački karakter, volim da stvari sredim i katalogizujem i analiziram i pregledam, saberem i oduzmem, i podvučem crtu, i vidim kako to ide, i kuda.

ukratko, vrlo sam zadovoljan.

blog je ispunio, i to vrlo uspešno, sve zadatke koje sam pred njega zacrtao:

- polagano ali sigurno moji rivjui (forumaški) i kritike (ozbiljnije) nalaze se jedni pored drugih tako da oni zainteresovani za to 'šta Ghoul misli o tom-i-tom filmu' uz pomoć SEARCH endžina mogu kritike ili bar rivjue vrlo lako da pronađu.

- tu su redovno vesti i najave aktivnosti, kako mojih tako i drugih malobrojnih saučesnika u borbi za srpski horor.

- blog je izrastao u multi-juzerski i privukao neke kvalitetne saradnike, među kojima je najvredniji bio najkasnije-pridruženi, trip, dok su oni koji su najviše kukali za šansom da i nešto svoje okače – za sada ostali suzdržani. ipak, svako malo blog se osveži i nekim textom koji nije moj niti je ghoul-related, tako da se valjda ne može reći da je isključiva namena bloga – samopromocija. ipak, pravu poplavu textova od saradnika tek očekujem.


u trenutku dok ovo pišem, blog ima 39 registrovanih 'pratilaca' tj. sledbenika kulta.


STATISTIKE O DNEVNIM POSETAMA

Returning Visitors – najverniji! oni koji dođu pa se kasnije vrate bar još jednom.

=ovakvih, u proseku, dnevno ima 60 -80.

Page loads – to mu dođe koliko različitih stranica tj. zasebnih textova je dnevno otvoreno.

= ovakvih, u proseku, dnevno ima između 350 i 500-ak učitavanja.

Unique Visitor – koliko različitih juzera dnevno pristupi blogu

= ovakvih, u proseku, dnevno ima između 160 i 250ak.

za jedan blog koji ne nudi konkretna 'dobra' u vidu downloada fotki, muzike, filmova i sl. – dakle, za jedan blog koji pretežno iznosi neka moja filozofiranja i kritikovanja na horor i srodne mračne teme, rekao bih da je posećenost vrlo dobra. ono što posebno raduje jeste da je očigledno da broj poseta RASTE, dakle, stvara se jezgro kulta.

a to čak i nakon vrlo low profile 'marketinga'. namerno nisam duvao u sve fejsbuk i internet i forum trube: otkako sam otvorio profil na fejsbuku, tamo sam okačio jedva 10ak linkova ka blogu. na drugim sajtovima se nisam ni reklamirao, mada su linkovi stavljeni na art-animu i pogled iz svemirskog broda (nevidljivog). jedino aktivnije 'reklamiranje' tj. postovanje linkova obavljam na forumu znaka sagite, odakle mi na blog i dolazi najviše posetilaca.


Raspodela posetilaca po zemljama iz kojih su kliknuli.

Donja lista važi samo za datum 27.07.2009. ( i to ne ceo, pošto je ovo stanje u 16h) ali otprilike daje približnu sliku o tome odakle najčešće dolaze ljudi koji čitaju ovaj blog.

353= 70.60 % Serbia

34= 6.80 % Montenegro

25= 5.00 % Germany

21= 4.20 % Bosnia And Herzegovina

13= 2.60 % Croatia

12= 2.40 % Slovenia

9= 1.80 % United States

6= 1.20 % Europe

6= 1.20 % Costa Rica

5= 1.0 0 % Slovakia

4= 0.80 % France

2= 0.40 % Canada

2= 0.40 % Netherlands

2= 0.40 % Australia

2= 0.40 % Macedonia


Returning Visits (27.07.2009.)

147 =First Time Visits

(oni koji dođu, najčešće greškom ili tražeći nešto što na mom blogu, ipak, nema, uprkos rečima kao što su 'porno', 'teen' itsl.)

23 =1-5 Returning Visits

(u toku dana na blog došli više od 2put a manje od 5 puta)

5 = 5-10 Returning Visits

(svratili 5-10 puta u istom danu)

37 =10+ Returning Visits

(ovo su najverniji kultisti koji su dnevno blogu prišli više od 10 puta!)


Visit Length

118 Less than 5 secs

(ovo su nesrećnici koji su na googlu dobili link ka prikazu PORNO BANDE, ali su došavši na blog shvatil ida tu nema porno slika ni filmova za skidanje)

7 From 5 secs to 30 secs

(ovo su takođe oni koji su ovde došli u potrazi za pornom ili prepričanim lektirama ili za linkovima za skidanje filmova, ali ili sporije shvataju ili su nepopravljivi optimisti, pa su još malo kliktali okolo dok nisu videli da ovde nema toga što im treba)

28 From 30 secs to 5 mins

(verovatno su to redovni pratioci kojima je dovoljno 5 minuta da pročitaju samo najnoviji prilog na blogu)

10 From 5 mins to 20 mins

(ovo su vikendaši, neredovni, ili oni koji sporije čitaju)

7 From 20 mins to an hour

(ovo su studiozni proučavaoci)

33 Longer than an hour

(ovih se treba bojati)


šta sve ovo znači kad podvučemo crtu?

sve je OK, idemo dalje, samo još bolje nego do sada!

stay tuned!

MARNIE (1964)

**(*)
3-
 "If you don't like Marnie, you don't like Hitchcock. If you don't love Marnie, you don't love cinema," says critic Robin Wood.
e, sad – ja imam poprilično poštovanje za robina vuda, uz sve ograde prema njegovoj napadno levičarsko-feminističko-psihoanalitičko-gej poziciji iz koje sve živo anal-izira: ali ova tvrdnja je ili blatantno preterana i glupa, ili ja ne volim ni hičkoka ni film.
jer, MARNI je, za moje pare, u filmofilskom pogledu - sirotinjski film (maletene filmovana radio-drama: čitav je, izuzev 2-3 scene, urađen u stilu talking heads), a u tematsko-idejnom – banalan, vulgaran i nesnosno passe u svom slepačkom prigrljivanju psihoanalize, pretvarajući se u filmovani udžbenik iz psihopatologije (elektrin komplex, kleptomanija, frigidnost...).
pre svega EPSKO trajanje (2 sata i 10 minuta!) potrošeno je na jednu skučenu, sitnu, nebitnu pričicu u kojoj čak i hičov trejd mark stil seda na zadnje sedište, dok volan preuzimaju njegovi fetiši i fix ideje koji su ovog puta ili minorno vizuelizovani, ili su banalno VERBALIZOVANI (pretežno ovo potonje). u suštini, cela ta melodramatična psiho-drama jadna je i neubedljiva, kao flešbek u nekom prosečnom giallo flicku, ali je nabudžena ubeđenjem svojih autora da se ovim preslikanim klišeima, koje je mali đokica prekjuče otkrio u nekom prevodu frojda, juče o tome napisao roman a danas ga hič već prigrlio za usnimavanje, priča ne znam kako duboka priča tih ljuckih aktera. jebote, kolkogod da me taj komplex odnosa sa majkom smarao u PTICAMA, MARNI zaista nosi šnjur po pitanju sapunice!
film nije sasvim nezanimljiv, naročito njegov feministički (?) angle koji brak poistovećuje sa ucenom, i opcijom jedva malo boljom od zatvora (za ženu!) – iako je to, naravno, notorna budalaština, ipak je simpatičan u svojoj retkosti, kao i u umešnosti s kojom uspeva da bude istovremeno feministički i odvratno mačistički i maltene mizoginijski. ali, baš zato što nije ni riba ni đevojka, MARNI je tek jedan istorijski curio iz vremena kada se psihoanaliza tek počinjala da shvata kao nova Biblija i kada je bilo strašno smelo (ma koliko iz današnje vizure bilo naivno) ekranizovati tu tematiku na ovako rudimentaran, patetičan, melodramatičan način.
razumem zašto gejevi otkidaju na hiča, i naročito na ovaj film (jedina dobra žena je frigidna, larger than life žena, itd.) ali – ja ostadoh frigidan na veći deo njegovih pokušaja da me nadraži.
MARNI je prvi ozbiljan znak hičove dekadencije, i nije ni čudo što su ga posle ovog filma napustili mnogi stalni saradnici.
zato i ja kažem: dajte mi PSIHO, PTICE, PROZOR U DVORIŠTE, SEVER-SEVEROZAPAD i VRTOGLAVICU (pa čak i jednako polovičan, ali mnogo zabavniji FRENZY) umesto ovoga any day of the week!