недеља, 5. јул 2015.

SWEENEY TODD: THE DEMON BARBER OF FLEET STREET (2007)


 *** 
 3+ 

Kad već nema ništa naročito dobro novo, da se podsetimo nečeg starog, vrednog gledanja...
Kao bombonica za oko (eye-candy), ova verzija mjuzikla o brici-koljaču je vrhunska stvar: znatno bolje od, recimo, FROM HELL (sličan ambijent, atmosfera, period i budžet + Džoni Dep).
Kao film Tima Bartona, ovo je sasvim pristojno, ali –za mene– ispod BEETLEJUICE-a, EDA WOODA, SCISSORHANDSA i BATMAN RETURNS-a, i svakako ispod SLEEPY HOLLOW-a (kome je po hyper-gothicu najbliži).
Kao mjuzikl, ovo je prilično slabo: meni su ove pesme epitom svega što najviše mrzim – mnogo osrednjeg texta i nimalo memorabilne melodije. Dakle, RECITOVANJE uz muziku, bez rime i ritma, koje sve nalikuje jedno drugom, i ništa što bih pevušio posle filma (za razliku, od npr. pesama iz NIGHTMARE BEFORE XMAS). 
Kao splatter, ne odlikuje se raznovrsnošću tih klanja, ali je prijatno iznenađenje – tretman zaklanih leševa, način na koji padaju u podzemlje i razbijaju se o kameni pod. Boja krvi je, pretpostavljam namerno, nerealistična (ipak je ovo mjuzikl!), i vuče pomalo na narandžasto. Ipak, šikljanje je izvedeno s guštom, i prija oku.
Kao film, nepodnošljivo je predvidiv: priča o Sviniju Todu je dobro poznata, i scenario ne nudi nikakvih iznenađenja u vrlo razvučenoj sredini – od Boratove pogibije pa do samcitog kraja, koji je osvežavajuće (i neočekivano!) mračan. 
Odsustvo dinamike i pravih preokreta tokom većeg dela filma čini ga pomalo sterilnim i dosadnim (za razliku od, recimo, SLEEPY HOLLOW-a, u kome je scenarista E. K. Voker vrlo maštovito upotrebio Irvingovu pričicu kao polaznu osnovu za mnogo složeniji i živahniji zaplet).
Kao film Džonija Depa, ovo je naslov koji mu je sasvim zasluženo mogao doneti Oskara, i ja sam svakako navijao za njega. Izraz lica koji ima kada se prvi put sretne sa svojim dušmanima (Timotijem Spalom na ulici; A. Rikmanom u svom potkrovlju) – nešto je neopisivo: toliko je suptilno – but it speaks volumes! Majstore! 
U svetlu overdoziranja nekih njegovih lepuškastih kolega (B. Renfro, H. Ledžer) ne mogu a da se dodatno ne divim Depu koji je zaista premudro uspeo da izbegne uobičajeni predikament teen-idola (fufice, skandali, droge...), i umesto toga se smirio sa ženom, pobegao iz kala Amerike u Francusku, i ostvario najrespektabilniju karijeru koju je ijedan glumac mlado-srednjih godina ostvario u poslednjih par decenija, a možda i šire. To što 20 godina izgleda isto čini ga samo još zavisti-vrednijim: što kaže Aca R. – taj čovek kao da je sklopio neki faustovski ugovor, ovo nije normalno!
Kao orgija nepatvorene mizantropije i nesputanog goticizma SWEENY TODD je svakako osvežavajuća subverzija u okvirima holivudskog mejnstrima – ali i horora kao žanra kome ti kvaliteti u poslednje vreme prečesto nedostaju!
Šteta što je film na auto-pilotu tokom polovine svog trajanja: čak i ta deonica je PRELEPA za gledanje, samo što nije zabavna kao početak i kraj...