izabrana dela

izabrana dela

субота, 02. септембар 2017.

Dilan Dog u Tvin Piksu!

  
            Dok čekamo spektakularno finale najbolje hororolike TV serije ikada snimljene (da, mislim na Tvin Piks!) evo jednog prigodnog teksta.
            Elem, prvobitno sam planirao da pre okončanja III sezone sročim jedan tekst o njoj, ali nije mi se dalo: druge obaveze sprečile su me da takvom tekstu posvetim vreme i pažnju koje on zahteva, a nisam hteo da smandrljam makar šta jednim tako sjajnim povodom, pa ću se zato na seriju osvrnuti, po zasluzi, studiozno i strastveno, ubrzo po njenom okončanju.

Do tada, evo mog teksta o dve klasične epizode Dilana Doga u kojima je Sklavi eksplicitno referisao na Tvin Piks. Tekst je izašao u DD knjizi broj 22 i pravi fanovi su ga do sad već čitali, a sada ga, s dopuštenjem urednika Veselog Četvrtka, Dušana Mladenovića (koji je i sam veliki fan serije Tvin Piks), ekskluzivno delim sa čitaocima ovog bloga... Uživajte!


  TWIN PIGS  
 
TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE

(c) Dejan Ognjanović

Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju ko matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca. 
I svi su, naravno, u pravu. Donekle.
            Reklo bi se da je glavni problem (odnosno kvalitet?) TAJNI RAMBLINA u tome što ova dvoepizoda nudi pomalo za svakoga, ali nedovoljno za bilo koga. Jedini koji mogu da budu 100% zadovoljeni su oni koji preferiraju humor: ovo je svakako jedna od najkomičnijih (po broju pokušaja) i najduhovitijih epizoda (po ostvarenom) u ranoj fazi serijala. Gručo je u punoj formi, inspirisan ruralnom zabiti i njenim slikovitim žiteljima, ali ni ovi mu ne ostaju dužni, a naročito predebela krčmarica sa povezom preko zdravog oka, kao preuzeta iz nekog Felinijevog filma. Kome ni to nije dovoljno, eto i Bloka i tupavog Dženkinsa – da cirkus bude potpun.
            Cirkus je, očigledno, inspirisan (ako je to prava reč) serijom Tvin Piks (1990-91) Dejvida Linča. Preuzet je osnovni koncept: izolovano mestašce u prelepoj ali pretećoj prirodi, bizarni stanovnici, misteriozna natprirodna dešavanja, komplikacije, apsurdi, groteske, crni humor, nadrealizam, dubioze između sna i jave... A tu su i neki sporadični elementi ove serije, pozajmljeni direktno, čisto da priča ne prođe bez obavezne doze intertekstualnosti: Katinka (odnosno Katarina) izgleda isto kao pokojna Lora Palmer; policajac koji arlauče na mesec i njegova koleginica, pajkanka, izgledaju i ponašaju se slično kao Endi i Lusi u seriji; svinje s krilima lete okolo i prolivaju svoj proliv... Svinje s krilima? Ili kod Linča behu kepeci? Uh, ko bi se više snašao u ovim zapetljancijama. Što reče Dilan u jednom trenutku, „u poređenju s ovim, Tvin Piks nema zaplet!“
            Zaplet? Koji zaplet? Ima li uopšte zapleta u avionu?
            Da vidimo: novopečeni tata ne može da se odluči između puške Katinke i ćerčice sa istim imenom. Kad se potonja rodi kao monstrum, odluka je laka: baci je u pećinu, u sistem jama i ponora što se kao saće razvija i grana kroz bušne stene na kojima počiva selo. Ona se (o, da, to je tako normalno) tamo razvije u džinovsko čudovište sa pipcima i ogromnim čeljustima, i počne da proždire seosku omladinu kad je sustigne „žal za mlados'“, a u pauzama između dva čalabrca ona (ono?) uređuje svoju pećinu u kopiju devojačke sobe (ne pitajte odakle joj nameštaj, a naročito gde iskopa veliku cirkusku žicu!), zaljubljuje se u Dilana, na daljinu („kao i mnoge pubertetlije, i ona se zaljubila u poznatu osobu“) i počne mu pisati patetična pisma sve stežući plajvaz u debelim pipcima. Kako je kupila marke, kako ih je odnela u poštu – ostaće jedna od većih tajni Ramblina!  
Uz njih prilaže fotografije svojih vajnih roditelja (ne pitajte odakle joj te slike!) i jedne devojke (crvena haringa po imenu Katarina) koja s njom nema nikakve veze (ili možda ima?), a na mesnom groblju je sahranjena i crvena haringa br. 2, izvesna 18-godišnja Katinka Džons, eto tako, da stvari ne budu suviše proste. U suštini, ispada da je Katinka prizvala Dilana kako bi je ovaj eutanazirao, ali pošto njemu tako nešto, naravno, ne pada na pamet, tu je gomila lokalne i londonske policije u udruženoj rulji da to učine umesto njega. I tako, kiša metaka pokosi našu debelu, sluzavu, pipkastu „Katinku“ i pošalje je u ponor zajedno sa svinjom koja leti.

            Divan zaplet, zar ne? Ne smeta nam što dete, bačeno u rupu, izraste u džinovski lavkraftoidni blob sa pipcima i čeljustima, baš kao u „Iz tame“ (aka „Motel Bejts“), zar ne? Ne smeta nam zbrzana patetika u „da ti Katinka objasni“ raspletu („Suviše je tužno. Suviše je tužno...“), zar ne? Naravno da ne smeta, jer ipak je to Sklavi, njemu se sve oprašta unapred i unazad, pa tako i ovaj „anything goes“ storilajn. Uostalom, barem je bio iskren kad je svoje seoce nazvao Ramblin: na engleskom „rambling“, odnosno „ramblin'“, znači besciljno improvizovano vrludavo brbljanje bez kraja, konca i poente. Ionako je ovde zaplet najmanje bitan – on je samo alibi za obilje humora apsurda i nadrealizma u epizodama i digresijama koji imaju vrlo malo ili nimalo veze sa onim što se ovde izdaje za „priču“. Zato, ako ste poklonik narodne mudrosti da „nije važan cilj, važno je putovanje“, TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE nude sasvim dovoljno zabavnih vrludanja, pošalica, „u snu san“ glavolomki, blesavih situacija, non sequitura i ludila tokom svoje duple doze trajanja da se zadovolje ljubitelji neobičnog i ekscentričnog. Takvi su, valjda, iz istih ili sličnih razloga voleli i Linčovu seriju, zar ne?
Tvinpiksovštine ovde, istina, ima mnogo, ali to je Tvinpiksovština karikirana, maltene nenamerno parodirana, bez ikakvog podteksta ili smisla. Suprotno verovanju pojedinih površnih gledalaca (uključujući i fanove), Linčova serija je ipak bila mnogo više od homersimpsonovskog „a bunch of stuff that happened“ – ispod prividne orgije besmisla i luckaste ekscentričnosti skrivala se priča o nečemu (i o nekome). Istina, ta priča bila je i u seriji rasplinuta gomilom bizarno začudnih zbitija, ali negde u dubini, iza svih mistifikacija i lutanja, krio se nekakav zaplet. Još važnije, skrivao se podtekst, sadržan u lukavoj subverziji forme sapunske opere zarad kritike savremene američke porodice i uopšte tradicionalnih vrednosti „malog mista“. 
Demonizam u toj seriji, ne zaboravimo, u krajnjoj instanci izvire iz srži „normalne“ srednjeklasne porodice: Loru Palmer ubio je (i silovao, itd) rođeni otac. Istina, i u Ramblinu su za monstruma krivi „normalni“ roditelji koji su svoje dete bacili „niz rijeku“, ali ovde je to odrađeno kao kliše, bez konotativnih potencijala, bez razrade, a potencijalna tragika te premise dodatno je obesmišljena bezveznom mutacijom monstrum-bebe u blob-čudovište dostojno petparačkog B-hororčića. Mislim, OK je pustiti neku suzicu kad strada Frankenštajnov stvor, ili King Kong, ali kad zagine ona masa sluzi, pipaka i očnjaka, to ide malko teže.

Demonizam u Tvin Piksu, takođe, na samom kraju obuzima i glavnog junaka, agenta Dejla Kupera, što je u skladu sa progresivnim aspektima modernog horora u kojem se granice između „dobrih“ i „loših“ relativizuju, a protagonisti više nisu zaštićeni od sila mraka. Nasuprot tome, naš Dilan kroz čitavu ovu avanturu prolazi glatko netaknut (ne računamo površne ogrebotine i čvoruge), kao kuglica u fliperu odbacivan tamo-'vamo, gore-dole, u lutanju od podnožja do vrha planine, od groblja do reke, od reke do šume, od šume do pećine, iz pećine nazad na groblje, sa groblja u policijsku stanicu, iz stanice u krčmu, otuda opet na groblje, kroz grob u pećinu, iz pećine u jamu, sve dok se ne popuni traženi broj stranica i dok ne kucne čas da se nabrzinu sve to smandr--- ovaj, okonča tragičnim (za Katinku) odnosno srećnim (za sve ostale) krajem.
I tako se, hepiendom, okončava ova odlična, mada razočaravajuća epizoda u kojoj se ne događa ništa bitno, ali se zato dešava i dešava mnogo toga, i po više puta, uz obilje viceva, proliva, dečačića-anđelćića, neshvaćenih provincijalki, ruralnih bizgova, debelih krčmarica i njihovog neandertalskog nakota, ulica sa sličnim imenima, devojaka sa sličnim imenima, sa obaveznim bliznakinjama i svim ostalim što narod voli, jer čak i lenji Sklavi, srednje nadahnuti Sklavi, derivativno i nasilu-razvučeni i repetitivni Sklavi je ipak – Sklavi! Zar ne?

5 коментара:

Marina Veselinovic је рекао...

Jao, pa genijalno...!

Josef K. је рекао...

Odlična epizoda!

Dejan Ognjanovic је рекао...

ova bizarna DILAN U TVIN PIKSU sklavijeva epizoda ima mnogo više smisla od finalne dvoepizode III sezone TVIN PIKSA!

Gorky је рекао...

Vidim da si rezigniran krajem, ali - what the heck did you expect!?
Jeste da nije razresio mnoga pitanja i misterije ali meni je zavrsetak bio maestralan. Eto jos jednog povoda da se o seriji prica narednih sto godina bilo pozitivno ili negativno ali pricace se.

klem је рекао...

možemo li pročitati tekst o dilan dog epizodi broj 54., 'Delirijum'?