izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 25. децембар 2017.

CALL ME BY YOUR NAME (2017)

  
 ***(*) 
 3+ / 4- 

Pažnja: u ovom tekstu postoje manji spojleri, ali tiču se stvari koje se zdravorazumski mogu pretpostaviti o zapletu tako da ne verujem da će ikome pokvariti uživanje u filmu ako se pročitaju pre gledanja...

            Kad su višegodišnje pretnje da će neko biti dovoljno blesav da rimejkuje SUSPIRIJU prošle godine postale stvarnost – kad je projekat grinlajtovan i kastovan i kad je iz sfere „nepotvrđene glasine” prešao u sferu „predstojeće stvarnosti“ – logično je bilo upitati se: „Ko li je ludak koji se odvažio na tako nešto?“ Odgovor je glasio – Luka Guadanjino.
            Ko?  
            Exactly!
            Nikad čuo, ali je smesta delovalo utešno što je barem Italijan – dotad su se, povodom ovog rimejka, pominjala neka krajnje imbecilna američka imena, uključujući odgovorne za scenarije TOOLBOX MURDERS i LA TERZA MADRE. Brza pretraga otkrila mi je da je baja do sada napravio par lepo ocenjenih drama meni tek marginalno zanimljivih zapleta, ali bio sam vođen radoznalošću, pojačanom činjenicom da taj lik deluje matoriji od tipičnih pretendenata na SUSPIRIA-rimejk stolicu, em je kulturniji od njih, em evropskiji. Mislio sam, ako već NEKO mora da rimejkuje Suspiriju, bolje da to bude neki zreli Euro-arty nego tamo neki infantilni USA-farty.
            Njegov prvi film, I AM LOVE (2009), odbio me je na „Zdravo“ tim naslovom („Ja sam ljubav“! Ma nemoj!) kao i nezanimljivim plotom, pa sam zato šansu dao njegovom drugom filmu,  A BIGGER SPLASH (2015) koji je delovao marginalno zanimljivije. Ni u njemu zaplet nije nešto na šta bih inače skočio, zato sam ga i preskočio kad je inicijalno izašao, ali kad sam ga napokon ciljano pogledao, godinu dana kasnije, zaključio sam da je tu plot manje važan. Radi se o nadasve vešto i slojevito izgrađenom svetu oko zanimljivih, živih, sočnih i slikovitih karaktera (koje igraju neki od omiljenih mi glumaca današnjice: Tilda Svinton, Rejf Fajns, Matijas Skenarts...) i njihovih nekonvencionalnih interakcija, i ulazak u taj svet mi je prijao više nego što sam očekivao. Zapravo, da nije problematične završnice i, po meni, promašeno-bezveznog ponašanja glavnih likova povodom twista koji se desi pred kraj, ovo bi mi bio jedan od jačih filmova viđenih prošle godine. Takav kakav je – dao sam mu neku mlaku trojku, ali sam ostao blago zaintrigiran da vidim šta će takav lik, tj. Guadanjino, da radi dalje.
            A onda je ispalo da, pre Suspirije, ima još jednu ljubavnu dramu – odnosno, povod ovog teksta, Call Me By Your Name. To je imalo premijeru zimus na Sandensu i dobilo je neviđene ovacije i hvalospeve kritike pa sam ga, ponukan rivjuom iz Varajetija i drugde, stavio na svoju listu najočekivanijih filmova 2017. Dapače, kad je ove jeseni krenuo ozbiljnije da dobija ovacije, nagrade i rejv-rivjue po vodećim festivalima, i da se zucka o njemu kao ozbiljnom pretendentu na najveće filmske nagrade (ima nominacije za Globus, a gotovo sigurno će ih imati nekoliko i za Oskara), zaintrigirao me je dovoljno da uzmem i pročitam roman po kojem je rađen, tim pre što sam sucker za coming-of-age bittersweet love tales.
             I odmah da kažem: najave i opisi te knjige i moje šesto čulo koje je zazujalo povodom njih nisu lagali! Taj roman me je razbucao, iliti srpski rečeno – devastirao! Mogu da potpišem da se radi o jednom od najboljih ljubavnih romana koje sam u životu pročitao – mada, to po sebi ne znači mnogo, pošto sam ih ukupno pročitao, možda, tri-četiri. Svejedno, srce me je snažno bolelo back in the days zbog nesrećne ljubavi u ORKANSKIM VISOVIMA. Mislim na roman Emili Bronte, jer nijedna filmska verzija, a gledo sam ih bar 3-4, nije prišla ni blizu toj sumanutoj, bezumnoj, iracionalnoj, nekontrolisanoj, sudbinskoj, demonskoj strasti između Ketrin i Hitklifa, strasti koja se, sticajem okolnosti, izvrgne u gubitak, mržnju i bolesnu žeđ za osvetom podjednako strastvenom. Ništa nije prišlo onom spoju očaja, mržnje i neugasle Hitklifove ljubavi oličenom u jednoj od najlepših deonica u svekolikoj svetskoj literaturi:
“And I pray one prayer —I repeat it till my tongue stiffens— Catherine Earnshaw, may you not rest as long as I am living; you said I killed you —haunt me, then! The murdered do haunt their murderers, I believe. I know that ghosts have wandered on earth. Be with me always —take any form— drive me mad! only do not leave me in this abyss, where I cannot find you! Oh, God! it is unutterable! I cannot live without my life! I cannot live without my soul!” 
Znači, ovo - Be with me always —take any form— drive me mad! only do not leave me in this abyss, where I cannot find you! – to me naježi svaki jebeni put kad se samo setim a kamoli pročitam… E, onoliko koliko me je devastirao roman ORKANSKI VISOVI – i koliko su me dotakle neke velike filmske ljubavne priče, kao što su KRATKI SUSRET, KRAJ JEDNE AFERE, MUVA, DEAD RINGERS, PLAVO JE NAJTOPLIJA BOJA – toliko me je duboko, do srži, dotakao i p(r)otresao roman Call Me By Your Name Andrea Asimana.
Roman govori o Eliju, inteligentnom 17-godišnjaku (iz imućne profesorske porodice) koji je u potrazi za sobom, i tu mu zgodno dođe letnji gost u njihovoj vili na selu – student koga je njegov otac pozvao za ispomoć – Amerikanac, Oliver, „muvi star“ u kojega se mladac zatreska svom snagom mladalačke ljubavi. A ni ovaj ne ostane ravnodušan, dapače, na njegovo pače, iako su obojica, tehnički gledano, biseksualni, pošto paralelno s ovim ljubavisanjem obojica prevrću i neke radodajne Italijanke (i jednu Francuskinju) iz okoline koje im se nesputano nabacuju. I ono što nekoć rekoh povodom PLAVO JE... važi takođe i za ZOVI ME...: „ne morate biti lezbijka (tj. ovde – gej) da biste se prepoznali u ovim emocijama: svako ko je ikada voleo drugo živo ljudsko biće ljubavlju strasnom i strašnom, naći će se u ovome!”   
            Indeed. Nemam reči koliko je genijalno tačno, suptilno, proživljeno, opipljivo, duhovito, samosvesno, dirljivo-a-nepatetično, lucidno, (samo)kritički, neulepšano-a-slatko Asiman zabeležio onaj najkrhkiji period svake ljubavi: ono ispipavanje, proučavanje, stidljivo “muvanje” u kojem je pregnantna svaka ma i najnebitnija reč, svaki ma i najnekonsekventniji gest, gde se stalno čita (i piše) između redova, i traže se značenja unutar značenja, i sve one turbulencije – „voli li me, mrzi li me, može li me uopšte voleti, da li sam je/ga vredan, čemu ovoliko otezanje, da li je ovo surovost ili nežnost,” itsl.
            Naravno, ovde je to dekodiranje dodatno zakomplikovano dvojako: a) mladošću i neiskustvom Elija (ali i nesigurnošću da li ga više privlači pačetina ili pičetina) i b) činjenicom da se ipak radi o zabranjenoj vrsti ljubavi, onoj koja se ne usuđuje da sebe imenuje. I tako oni obigravaju jedan oko drugoga (ali više Elio oko Olivera nego obrnuto) letnji dan do podne, a i popodne, i uveče, dok to najzad negde oko polovine romana ne eksplodira u vrtlogu strasti, kad Oliver podlegne Elijevom navaljivanju... Usledi par nedelja nepomućene psihotelesne sreće, a onda – neminovni rastanak, jer kao što obojica sve vreme, od samog početka, dobro znaju, Oliver mora uskoro da se vrati nazad u USA.
            Da opet citiram sebe iz rivjua za PLAVO JE...: „Imate, recimo, divne, velike ljubavne priče koje zavise od nekih vrlo specifičnih okolnosti i dodatnih komplikacija za ljubavisanje: klasne razlike, starosne, imovinske, nacionalne, rasne... na pozadini rata, krize, lova na veštice, alien invazije... Ja te volem, al' sam već priženjen. Ti me voleš al' ja mrem od bolesti teške. On bi je 'teo, al' ona je još (pre)mlada. Ona bi ga 'tela, al' on preferira muškarce. Obećana je drugom. Ne daju im roditelji. Gnjavi ih Crkva. Društvo. Inkvizicija. Suprotstavljene strane u ratu. Itd. Uvek ima nešto, kol'ko da čovek ne može da se skroz opusti i uživa u jedinoj stvari vrednoj življenja!“
            U ovom romanu ne postoje krupne prepreke od očekivane vrste: Elijeva familija je skoro fantazijski tolerantna i opuštena prema mogućnosti da im je sin jedinac i naslednik možda gej, i ne postoji nijedan ljudski akter koji bi ovde imao ulogu zlikovca, npr. tiranski otac, zla majka, pakosni sluga koji dozna za ove pa ih ucenjuje, bivša devojka koja plete spletke da im smrsi konce, ili bilo šta slično. Ne postoje ni druge barijere koje bi se mogle zamisliti – OK, Oliver je 8 godina stariji, ali nije to ne znam kakva prepreka, bar u ovom slučaju, u ovom zapletu. Ne, niko od njih ne dobije sidu. Ne ubije ih na kraju neki ruralni mačo Italijan zgađen njihovom „nastranošću“. Ništa nalik tome.
            Zapravo, ako bih imao neku zamerku na roman, ona je sledeća: stvari su postavljene toliko idealno, po principu „How convenient“, da sve to tako lepo skockano više deluje kao wish fulfillment fantazija negoli realna priča o realnim likovima u realnom ambijentu. Svi su toliko lepi, mladi, zdravi, beli, imućni, pametni, neljubomorni, otvoreni, dobri, puni razumevanja – i toliko je lepa i zgodna i ta kućerina na selu, i priroda oko nje, i voćnjaci, i more – pa čak i sluge na imanju su dobri, ljubazni, dobroćudni, susretljivi, poslušni... ama, san snova!
            Pa dobro, kad je sve tako bajno i sjajno, šta sprečava naše mlade ljubavnike da se ljubavišu do kraja vremena? U romanu i filmu, ispada da je upravo VREME glavni zlikovac. Kazaljke na zidu. Tik-tok, tik-tok. „The summer must end“, kako papagajski ponavljaju neki od egzaltiranih rivjua na netu (uzgred, ovo je jedan od najpovoljnije ocenjenih filmova u novijoj istoriji: na Trulim Paradajzima ima 96% pozitivnih rivjua kritičara, i čak 89% zadovoljnih gledalaca!).
            Ali ja to ne kupujem. Leto mora da prođe? Pa šta onda? Posle leta doći će jesen, a za njom – suprajz! – i zima! PA ŠTA JEBENO S TIM? Ljudi se ne vole u jesen i zimu, nego samo leti? Fuck that shit!
            Ni u romanu ni u filmu nema nikakvog razloga da njihov rastanak bude definitivan: jeste, Oliver mora da ode u USA a Elio da ostane u Italiji, na neko vreme, ali nema nikakve prepreke da mu njegovi gay-friendly roditelji, uz to imućni Jevreji (ako to nije pleonazam), ne plate školovanje u USA, negde blizu Olivera, ili čak na njegovom univerzitetu, pa nek se deca vole u Americi, šta fali, samo nek su srećni? Ali ne, ovde je Atlantik nepremostiva prepreka, i ovaj kad je otiš'o u Ameriku kao da nije preš'o okean nego, daleko bilo, pu pu pu, reku Stiks.
            I sad ja treba da progutam TO kao razlog za the end of the affair? Okean? You gotta be fucking kidding me!
Možda u životu, all the time, ali ne u priči koja pretenduje da bude veća od života!
            Gle'jte šta gore veli Hitklif svojoj realno nedostižnoj (mrtvoj) ljubi: „do not leave me in this abyss, where I cannot find you!“ A Elio nije ni u kakvom ambisu, njegov dragan nije u Paklu, ili Raju, ili Čistilištu, ili ma kakvom zagrobnom ili metafizičkom, nedosežnom prostoru, nego u jebenoj Americi. I sve što treba jeste da od dobroćudnog ćaleta izmoli avionsku kartu do tamo.
            Ako je sve ono dotad uopšte bila LJUBAV.
            Jer, za ljubav TO ne bi bila prepreka.
            Ali, da li je? Ili je to bio samo letnji FLERT? Jer, samo u tom slučaju bi imala smisla ta sudbinska fraza „the summer must end.“ Jeste. „Igrala je jedno ljeto.“ Na morskome plavom žalu, gde ćarlija vetrić mio... A onda, idemo dalje, u nove „ljubavne“ pobede...

            I film i knjiga su neodređeni oko seksualnog „opredeljenja“ svojih junaka, ali u oboje Elio više naginje tome da možda ipak preteže gej strana, dok je Oliver više ono što se zove „bi-curious“ ali u suštini više tzv. „strejt“ koji je podlegao trenutnoj avanturi i eksperimentu. Možda je problem u ovome, a ne u kalendaru, časovniku što kuca, itsl. Uostalom, SPOJLER Oliver se priženi (da, ženom!) već narednog proleća, izrodi decu i sve po propisu, kako Stari zavet nalaže, a Elio ostane... tužan i samotan, bar neko vreme.
            Knjiga je nešto konkretnija po ovom pitanju, jer ona se detaljnije, na mnogo više stranica, bavi njihovim životima nakon rastanka, par decenija kasnije, uključujući i jedan susret 20-ak godina posle tog famoznog leta, i tu se vidi da je to leto mnogo više značilo Eliju nego Oliveru. Ima tu divne gorčine u srceparajućem opisu njihovog ponovnog susreta kad su obojica već 40-godišnjaci (!), gde je očigledno da za Elija ono leto NIJE bilo samo flert, dok za Olivera, izgleda, ipak jeste. Teško da ima nešto mučnije nego, posle nekog vremena, ponovo sresti osobu s kojom si se voleo, i koju potajno još voliš, i videti da te je ona prebolela, da sasvim fino živi neki svoj život bez tebe... Odlična je scena u tom smislu u filmu PLAVO JE... a još bolja i gorča ona na kraju ovog romana. U filmskoj verziji nema tog post-festuma; on se okončava na hanuku (decembar) te iste godine posle sudbonosnog (eh, kako za koga) leta.
            ALI, knjiga taj problem barem sugeriše, a film čak ni toliko. Film ne uspeva da ikako „odbrani“ prekid njihove ljubavi i u tome je jedna od njegovih većih falinki. Roman jeste devastirajući jer ipak upečatljivo ilustruje ono Noeovsko TIME DESTROYS EVERYTHING (INCLUDING LOVE!) SPOJLER i jer gotovo sadistički detaljno prikazuje smrt jedne ljubavi koja je obećavala da bude toliko mnogo, a na kraju je potrajala jedva par nedelja, kako bi potom ostala da odjekuje kao nezalečena rana, neutamanjeni grizući WHAT IF crv kod jednog, ali ne baš i kod drugog aktera (šta god ovaj GOVORIO, jer ipak, RES, NON VERBA)!
            No, ako životno iskustvo išta uči, to je da lepe stvari kratko traju: bilo da je to Marfijev ili McFate-ov zakon, suština je ista: zgrabi dan, dok ga / ako ga imaš, jer ubrzo pada noć... I roman (odlično) i film (solidno) hvataju ovu sumornu istinu i izvlače svoj gorkoslatki ugođaj iz osećaja usuda i neminovnog prekida koji lebdi nad ovom aferom od samog njenog neobećavajućeg začetka.
            Što se filma tiče, on na svojoj strani ima pre svega odličnu, nenametljivu ali itekako promišljenu i dobru režiju: ona, istina, nije od one „Mama, vidi me kako režiram!“ napadne sorte, što Guadanjina čini pomalo čudnim izborom za rimejk najrazmetljivije snimljenog i režiranog horora u istoriji – ali, kad sam kod toga, on je već kazao da njegova Suspirija neće imati primarne boje u svom kolor spektru, nego da će biti zimski svedena i ledena, sivkasto-plava, zla i podmukla i zlokobna i nimalo drečava... Dakle, mr. G. itekako zna svoj posao, njegova inscenacija je besprekorna, a sposobnost ubacivanja u ambijent, u mood, u ugođaj, u senzualnost – to je na granici magičnog. I on čaroliju filma kao medija maksimalno koristi da nas ubaci u sandale ovih junaka, u to što vide i čuju i mirišu i kušaju i osećaju...
            Druga velika stvar koju ovaj film ima je Timoti Šalame, mladi glumac (Njujorčanin francusko-iranskog porekla) koji je već pobrao sve žive nagrade za ovu ulogu, a one najglavnije tek će da ga kite: javlja mi se da će dobiti i Globus, za koji je nominovan, i Oskara, ako ga kandiduju. Ono što znam jeste da će sasvim izvesno dobiti Zlatnog Ghoula za glavnu mušku ulogu u non-hororu. To šta je ovaj 20-godišnji momak (u vreme snimanja filma) uradio ovde, to većina ne uradi za 20 godina karijere. Malo je reći da on nosi ovaj film: ceo film JESTE on, odnosno sve u njemu je objektivni korelat njega, njegove percepcije, njegovih osećanja. 
            Šarm, pamet, talenat... Trapava, još neartikulisana (i neusmerena) strast... Žudnja.. Nesigurnost... Otvorenost, i istovremena zatvorenost... Dirljiv mladalački žar, idealizam, optimizam... i prerana sazrelost... Uspaljenost... Ljubav... Tuga... SVE JE TU.
Gledati njega na delu je kao da uzmeš jednog prvorazrednog, vrhunskog glumca i istreseš na sto celu njegovu vreću sa trikovima – samo što ovde ti „trikovi“ uopšte ne deluju veštački, mehanički, okoštalo, kao prevara, kao manir (kao, recimo, kad danas gledaš na delu Paćina ili de Nira) nego je to sve organsko, prirodno, sočno, sveže – kao da ne posmatraš performans nego sam goli život: ubačen si, voajerski, u život jednog interesantnog bića i posmatraš njegovo ogoljeno srce.
Ovo je takav glumački masterklas da je to za sve buduće antologije i škole glume: kako je živo prikazao padanje u ljubav (i, potom, padanje iz ljubavi) – pa to je da gledaš, diviš se i plačeš kao da nikad to dosad na filmu nisi video, kao da prvi put gledaš sve to! Ovaj klinac tako dobro prodaje emociju da je sasvim nebitno da li je u filmu zaljubljen u devojku, momka ili telefonsku banderu: njemu se VERUJE i sa njime će se saživeti svako ko je ikada voleo, nebitno da li devojku, momka ili telefonsku banderu.
Rečju, ovde se vidi talenat koji se ne može ni graditi ni školovati ni razvijati mnogo bez onog inicijalnog grumena s kojim se rodiš. A to s čime se ovaj Šalame rodio, to je gromada koja će tek da blista – naravno, uz ogradu: ako ga ne izedu uobičajeni holivuđanski demoni sexa, droge i rokenrola...
Roman je u prvom licu (naravno, iz ugla Elija), i vrhunski koristi tu perspektivu: film čini maksimum mogući da se ta vizura zadrži (ali bez cheesy naracije ili bukvalnosti MANIAC rimejka). Istina, mnogo se toga u procesu transmedijskog prevođenja neminovno gubi jer, nek priča ko šta 'oće, ali neke stvari roman daleko bolje može od filma – a jedna od njih je slikanje unutrašnjih svetova i doživljaja likova. Elio u romanu je još mnogo bogatiji i složeniji i zanimljiviji lik od ovog dečkića kojeg je Šalame perfektno otelotvorio na ekranu, a zajedno s onim što je tu nestalo u prevodu su i sve te suptilne finese oko zaljubljivanja, i voljenja, i teturanja, i padanja, i ponovnog pridizanja i svih trista zvona i pištaljki ljubavnih, koji su daleko slojevitije prikazani u romanu nego što bi to iko na filmu mogao (tako da ovo nije zamerka Luki per se, koliko filmskom mediju). Istina, sve bi to možda bilo bliže perfekciji da je od romana urađena TV serija od, recimo, 6-7 epizoda, ali ko bi pa to producirao kad je i film, takav kakav je, jedva napravljen posle višegodišnjih pokušaja.
To ne znači da je baš sve u filmu najbolje što je biti moglo; uostalom, da je sve perfekcija, imao bi 5 a ne 3+. Pored gorepomenutih problema koji se donekle vuku iz knjige, film ima i neke svoje koji nisu bili nužni. Naime, rekoh već da je film vrhunski režiran i glumljen (celokupna postava je bezgrešna, odlična, za svaki aplauz, ali ipak zasenjena ovim Šalame-mladuncem). Avaj, scenario, odnosno adaptacija –koju potpisuje Džejms Ajvori- ima nekih manjkavosti, koje se sve mogu svesti na jedan zajednički faktor: prećeralo se sa finoću. Kao prvo, ublaženi su gorčina i mrak između redova te priče, a kao drugo, ublažena je i strast koja bi morala mnogo neobuzdanije da vrca i šiklja, da ne kažem štrca.
Dakle, film je neminovno Ajvorizovan – kolikogod Luka G. bio senzualni Italijan, scenario mu je napisao i film koproducirao ovaj matori Englez koji je karijeru napravio od „ukusnih“ Oscar-bait blago pederljivih kostimiranih dramica, a ovo je po svemu sudeći, ciljano kao One Last Try to get the damn Oscar. I nekom mrzovoljnom, ciničnom, nestrpljivom, površnom gledaocu i ovaj film mogao bi se učiniti kao JOŠ JEDNA OD ONIH ljupko-lepršavih boza (Soba s pogledom, Moris, Otpaci dana i štatijaznam...). Na svu sreću, to nije slučaj: Luka i njegovi glumci izvadili su stvar, koliko su mogli, ali pogubni Ajvarov uticaj je vidljiv.
Naime, ovaj film je, kao i roman, u velikoj meri zasnovan na TINJANJU. Ta ljubav se razvija polagano, više od pola filma je slow burn, i to je sasvim OK. Ali, kao što i u hororu ne možete ceo film samo da nešto nagoveštavate i hintujete nego, posle određenog vremena, morate i da deliverujete neku stravu ako ne i užas, tako i ovde: posle određenog tinjanja red je da se strast RASPALI, da BUKNE, i da onda, baš zbog toliko duge predigre, ekran plane od nagomilane strasti.
To se, avaj, ne desi. Bar ne u onoj meri koja je potrebna (i koja postoji u romanu).
Da budem jasan: ne kažem ovim da je film nužno morao da ode u soft-porn vode, kao što je to učinio PLAVO JE... sa svojim maratonskim lezbo sex-sesijama, ali fuck, ovo što se u filmu vidi nije istinito prema likovima i priči. Recimo, kad posle 200 strana oću-neću, cile-mile, abre-ubre, naš Elio najzad spopadne Olivera, njihov prvi poljubac je tačno tako vatren kako jedino može i mora da bude posle tolike pripreme:
“I did not answer but lifted my face to his and kissed him again, almost savagely, not because I was filled with passion or even because his kiss still lacked the zeal I was looking for, but because I was not so sure our kiss had convinced me of anything about myself. I was not even sure I had enjoyed it as much as I’d expected and needed to test it again, so that even in the act itself, I needed to test the test. My mind was drifting to the most mundane things. So much denial? a two-bit disciple of Freud would have observed. I squelched my doubts with a yet more violent kiss.”
Znači, savagely, violently, po pravdi boga istinoga. A u filmu, Elio ga tom prilikom nešto lagano liže, licka, jedva ga takne taj prvi put, ko neko kučence, kao da im je to sto prvi, a ne prvi poljubac...
Još je rečitiji tretman famozne „scene sa breskvom“. Naime, u romanu, uspaljeni mladunac u jednom trenutku svoje nabujale strasti – kojima je preprečen put do željenog cilja – izlije u jednu breskvu. Da, izvadi košticu i u rupu metne svoju muškost, i pojebe tu guzoliku voćku i ispuni je svojim semenom. Nešto kasnije naiđe Oliver, namiriše šta se tu desilo i – uzme tu jebenu voćku.     
„I watched him put the peach in his mouth and slowly begin to eat it, staring at me so intensely that I thought even lovemaking didn’t go so far… I could tell he was tasting it at that very instant. Something that was mine was in his mouth, more his than mine now. I don’t know what happened to me at that moment as I kept staring at him, but suddenly, I had a fierce urge to cry. And rather than fight it, as with orgasm, I simply let myself go, if only to show him something equally private about me as well. I reached for him and muffled my sobs against his shoulder. I was crying because no stranger had ever been so kind or gone so far for me….“
Prepričano ovo bi zvučalo glupo („Wow, dude, he fucked a peach, yo, and then, damn, the other guy ate it!“), zato sam i citirao roman gde je to spretnije izvedeno. Simbolika scene je jasna, i tiče se ultimativnog (seksualnog) deljenja između ljubavnika (impliciranog već i naslovom): ono tvoje, najprisnije, postaje moje, ti postaješ ja, Elio postaje Oliver, Oliver postaje Elio... I u tom smislu ta scena funkcioniše baš tako kako je napisana, dosledno ideji i simbolici, sa Oliverom koji POJEDE tu spermonosnu breskvu. Značaj tog čina vidi se i kasnijim osvrtom na njega, mnogo godina kasnije, kad Elio kaže:
„I had never been able to admit to myself how happy Oliver had made me the day he’d swallowed my peach. Of course, it had moved me, but it had flattered me as well, as though his gesture had said, I believe with every cell in my body that every cell in yours must not, must never, die, and if it does have to die, let it die inside my body.“
U filmu je ta scena snimljena toliko ukusno (no pun intended!) da ne vidimo mališinu uspaljenost – ne u smislu prikaza explicitne erekcije, nego je ne vidimo u njegovom govoru tela, u izrazu lica, nema na ekranu dovoljno te tinejdžerske napaljenosti koja je fundamentalna da profunkcioniše naša VERA u to da mu je toliko nadošlo da je morao da se izlije u fucking breskvu. Što je još daleko gore, kad Oliver dođe, više sati kasnije (jer već je veče), i kad shvativši šta se tu zbilo krene da zagrize breskvu, Elio mu kaže: „No, you're sick“ a ovaj će: „Wanna see something real sick?“ (to kao da je progovorio Viktorijanac, Ajvori, to nema veze s ovim romanom, ovim likom, ovom scenom, njenom simbolikom) – ELIO GA SPREČI, zgrabi mu ruku i skloni mu breskvu iz nje i moli ga „Please don't! Don't!“ i – počne da plače.
Totalno nerazumevanje značenja te scene, sa ovakvim krajem nju čini u filmu sasvim redundantnom: ona deluje kao klasična ilustracija maksime „Hteli bi da se jebu al da im ne uđe“. Iliti, hteli bi i jare i pare: imaju „provokativnu“ scenu, ali nisu s njom išli do (logičnog) kraja, nego je suštinski negirali, i ona je sada samo povod za kretenske pošalice na temu breskvica koje su počele da prate film, maltene do njegovog pretvaranja u nešto kao AMERICAN PIE – kao što je tamo bilo: „Wow, dude, he fucked a pie!“ tako je sad ovde „Hey, dude, let's go see that peach-fucking movie!“
            Po sličnom principu, deo filma u kojem je ljubav trebalo da se, posle dugog tinjanja, RASPLAMSA, previše je a) kratak i b) uštrojen od potrebnog vrcanja – i to je loše ne samo zato što nagomilanoj strasti nije dat adekvatan odušak, nego je kontraproduktivno i po ostatak filma, a naročito njegov rasplet i kraj: jer film bi trebalo da nas ubedi da se tu desila velika LJUBAV, a mi od te LJUBAVI vidimo samo neke crtice, neke sitne detalje, skice, a onda, BAM, rastanak dođe prebrzo, a tuga zbog njega – iako maestralno odglumljena, za sve anale i za sve papirne maramice ovoga sveta – ipak nema adekvatan IMPAKT (ne sama scena u izolaciji, nego njeno mesto u celini, u onome što sledi).
Jer, za moj groš, iako je reditelj krenuo s namerom da nam ispriča veliku LJUBAVNU PRIČU, na kraju je, suprotno planovima, isporučio nešto poludupasto, što više nalikuje priči o jednom lepom ali nekonsekventnom letnjem FLERTU iliti kratkoj vezici, malom eksperimentu posle kojeg, bože moj, život ide dalje, mališa je tek zakoračio u život, ima vremena, tolike cure i momci mu stoje na raspolaganju, praktično čekaju u redu SPOJLER (ali bukvalno na povratku sa ovog oproštaja jedna cura mu, još uplakanom, izjavljuje ljubav!), pa što bi ovaj gorke suze lio baš za Oliverom, pored njih toliko?
Uostalom, u predivnom završnom kadru, u kojem se plač preobražava u osmeh, mališa kao da shvata: „Jebeš Olivera... Sutra je novi dan...“
Dakle, dramaturški i strukturalno gledano, predigra je dugačka (ali ne predugačka, nego baš kako treba), sam seks je prekratak i prečedan, a afterglow i aftermath su time kompromitovani (iako je, sve u svemu, u krajnjem saldu, to ipak bila jedna natprosečna i memorabilna jebačina).
Imalo bi se još šta cepidlačiti: recimo, postoji blago mizogina crta koja je zasmetala feministi u meni. Elio je previše grub prema curici koju je jebo tog leta, paralelno s Olijem, i previše joj hladno stavi do znanja da je ne voli (što je loše po njegovu karakterizaciju: on nije takav!).  
Još gore, i sasvim nepotrebno, pred kraj ima jedna predivna topla scena između oca i sina gde tata (odlični Majkl Stulbarg) održi jednu fantasy žvaku kakvu je malo koji otac u stvarnom životu, u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, svom gej sinu kazao, punu razumevanja i topline, ali nema veze, u ovoj wish-fulfillment fantaziji je i to sasvim dosledno. Pored ostalih lepih stvari, ćale mu kaže i ovu mudrost: “We rip out so much of ourselves to be cured of things faster than we should that we go bankrupt by the age of thirty and have less to offer each time we start with someone new. But to feel nothing so as not to feel anything - what a waste!” U toj sceni tata prvo implicira da je i sam prišao tome da doživi nešto slično ovome kroz šta mu je sinak prošao, ali ipak NIJE (što će reći, „Ja s tvojom mamom za ovih 20 godina braka nisam imao to što si ti imao s Oliverom za ovih mesec i po!“). Još gore, kad ga Elio pita: „Da li mama zna (za mene i Olivera)?“ – tata kaže: „I don't think she does.“
Ovo je dvojako loše: 1) opet se implicira neka ženska inferiornost, kao mi smo „boys' club“, mi se dobro razumemo a te žene, šta one znaju o nama?, i 2) još gore, ova replika NEGIRA ono što smo dotad svojim očima (ako su bile otvorene) videli u filmu – a videli smo izvanredno suptilnu performansu glumice Amire Kasar koja igra njegovu mamu, iz koje je očito da mama (puna razumevanja, nimalo judgemental) itekako čita šta se zbiva između gostujućeg studenta i njenog sinka.
A sve i da je bila slepa kod očiju (a nije bila, ponavljam, gledajte joj oči dok prati interakcije tokom zajedničkih obeda, i drugde) morala bi da sabere dva i dva SPOJLER kad je njen sinak na kraju, sav slomljen i uplakan, pozove da ga doveze kući nakon oproštaja s Olijem. Dakle, ta ničim izazvana replika (kojom se okončava inače odlična scena) nepotrebno negira i LIK majke i GLUMICU koja je od vrlo malo materijala napravila odličnu izvedbu.
Inače, siguran sam da Luka nije mizogin: njegova prethodna dva filma imala su snažne i zaokružene ženske likove, a ako su se ovde provukle senke toga, verujem da potiču iz Ajvarovog scenarija (jer toga nema ni u Asimanovom romanu). Ako je Luka u sebi uopšte imao neko seme mizoginije, nadam se da ga je sačuvao za svoju Suspiriju (za koju kaže da se bavi temama krivice i majčinstva).
Uprkos ovim zamerkama, i još nekim koje bih mogao naći (ali da ne dužim previše), ovo je odličan, topao, lep, gorkosladak film koji ima ozbiljan staying power zato što vrhunski prikazuje neke arhetipske fundamentalne situacije i koji ima vrhunske scene posmatrane u izolaciji, i velika je šteta što, po meni, one nisu koherentnije prepletene u čvršće idejno-tematsko kohezivno tkivo, što bi dovelo do toga da i u intelektualnom i u emocionalnom smislu sve to ima još veći impakt nego što ga, čak i u blago-okrnjenom obliku, zasigurno ima.
Eto, veći deo ovog osvrta morao sam da se bavim svojim zamerkama umesto pohvalama ali to je samo zato što je film prišao toliko jebeno blizu tome da bude masterpis, ampak je za stidnu dlaku omašio metu! Uprkos svemu, ZOVI ME TVOJIM IMENOM sasvim sigurno će biti u mojih top-5 za 2017. godinu i ima moj najtopliji Pečat Preporuke. Ko god nije srca kamenoga - i mozga ograničenoga - sigurno će uživati.

PS: Muzika je slaba, za moj groš, naročito to klavirisanje, a i njanjave pop-baladice izvesnog Sufdžana Stivensa su previše mlake (mada je ona koja ide uz završni kadar , srećom, podnošljivija pa ne remeti to što se tu zbiva). Muzika iz 1980-ih je već po prirodi stvari gej, truizam je to uopšte reći: ona stvar koja ide uz scenu plesa na korzou je dobra.

PPS: Biće zabavno kad u martu ovaj film bude zakićen s nekoliko Oskara – predviđam za Šalamea, za adaptirani scenario (to će više da bude iz samilosti prema Ajvaru jer je već jednom nogom u grobu; rekoh već gore da je scenario jedna od slabijih stvari ovog filma), možda i za kameru (ne pohvalih gloriozni 35 mm!) i kostime, a nije nemoguće čak i za reditelja i za naj-film, pa možda čak i za ovog Dživdžana i neku od njegovih pjesmica (ne zato što je to dobro nego zato što Oskarovci vole takvu bljuzgu). Biće još zabavnije kad, nakon toga, izađe Lukina Suspirija (u trajanju od 2 sata i 50 minuta! o, jea! kad je ludo, nek je ludo, burazere!) a na plakatu: „From the Oscar-award winning director – a new shape of terror!“



16 коментара:

Srpska sekira је рекао...

Odavno nisam čuo od tebe ovakvu bujicu hvalospeva. Posle čitanja sam:"il' da vidim il' da mrem". Nadam se da si u pravu oko nagrada koje čekaju glumca ali i film. Verovatno će biti homofobičnih proseravanja ali to je krst koji nose ovakvi filmovi. Nije još svako shvatio univerzalnost ljubavi, te je, rekao bih, jedino on na gubitku što propušta sve ono šta nosi istinska ljubavna priča. Plavo je... testira gledaoce na društveno prihvatljiviji način, ovde se sveljubav stavlja na najteže provere. Mada, ona dvojica kauboja skinuše đanu muškoj ljubavi na velikom platnu. Bilo je još filmova ali nisu dizali dovoljno prašine za sobom.

Dejan Ognjanovic је рекао...

kako to misliš "Plavo je... testira gledaoce na društveno prihvatljiviji način" kad je taj film daleko sexualno explicitniji, na ivici hardkora?

Dejan Ognjanovic је рекао...

inače, sinoć je procurio i LADY BIRD - megahvaljeni i nagrađivani i nominovani 'indi' filmić u kojem šalame igra epizodu. pokušao sam tu bljuzgu da pogledam, ali sam posle 20ak minuta shvatio da je to nesnosno ogavno. 'ženski' film u najgorem mogućem smislu reči - možete misliti kad vam to kaže jedan feminista ;)

mit0man је рекао...

Iskreno rečeno, Gule, malo si me iznenadio sa ovim na kraju. Na stranu to što ja smatram da je Sufjan Stevens jedan od najboljih rock n roll pesnika koji trenutno dejstvuju, ali njegova dva albuma iz nikada ostvarenog serijala o američkim državama, pa i njegov poslednji album su stvarno nezaobilazni. Ne mogu da verujem da ti je promakao horor dragulj John Wayne Gacy Jr https://www.youtube.com/watch?v=otx49Ko3fxw
sa albuma Illinois (posvećena naravno poznatom serijskom ubici), a još manje mogu da verujem da znaš za tu poslasticu, a da i pored toga smatraš da je u pitanju glupost.

Dejan Ognjanovic је рекао...

vidim da ga smatraju za neko veliko mudo, kao "uuu, veliki sufdžan nam je napravio dve pjesme, wow, liii" ali te 2 pesmice su, kao što rekoh, za mene sasvim bljuzgavi tralala. to što sam kazao odnosi se na te 2 pesme a ne na ceo opus, s kojim nisam upoznat. poslušaću tog gejsija, ali bez velikih očekivanja.

mit0man је рекао...

Pa i najbolje je kad je bez velikih očekivanja...

Srpska sekira је рекао...

Plavo je...baš tako kao što reče, eksplicitniji i na granici lezbo hardkora, ali naš čovek može da svari dve cice koje se ližu i valjaju, muškarci, makar samo lebdeći nagoveštaj ljubavi i erotike, e, to balkanština odmah pesnicom preko nosa.

Borisav је рекао...

Odličan film! A uživao sam i u tvom tekstu. Zanima me šta misliš o filmovima Wind River i Three Billboards Outside Ebbing, Missouri? Ako si gledao...

Dejan Ognjanovic је рекао...

aj strpite se, biće uskoro osvrt na nehorore 2017. (ako odgovorim tebi moraću i na sledećih 100 koji pitaju a kakav je ovaj, a onaj, a onaj peti, a jel si gledo ovo, a ono...?)

bratic је рекао...

Хвала за приказ, филм сам погледао само зато што сам видео да је овде добро оцењен. Прочитах и део књиге који није адаптиран. Мислим да је за филмску верзију овај крај ефективнији. Део из књиге даје додатну дубину, али суштина се, по мом мишљењу, не мења. Можда је редитељ хтео да избегне то мучење и да сцене на железничкој станици и испред камина буду врхунац тога.

Dejan Ognjanovic је рекао...

odluka reditelja (i scenariste) da taj deo izostavi u ovoj adaptaciji je sasvim legitimna. kao prvo, to bi dodatno produžilo film - trajao bi tri sata i onda bi i po trajanju i po toj post-festum sceni previše ličio na PLAVO JE... kao drugo, na filmu lepše deluje jedinstvo mesta, vremena i radnje nego u romanu, gde su takvi skokovi prihvatljiviji.

bratic је рекао...

Слажем се. Управо сам на то мислио у свом коментару, само се нисам добро изразио. У књизи не, али на филму би свакако ови догађаји из завршнице изгубили на јачини и сва пажња би била усмерена на период после 15 година.

Dejan Ognjanovic је рекао...

inače, luka kaže da se zaljubio u te likove i njihovu priču i možda će napraviti nastavak, delom zasnovan na knjizi a delom na slobodnim dodacima... kad namlati pare od suspirije! :)

tinajemaslacak је рекао...

Mislim, kada je rekao "Da li mama zna?" zapravo mislio na to da li keva zna da je cale imao gej sklonosti koje nikad nisi sproveo u delo, a ne to da li zna za njega i Olivera.

Dejan Ognjanovic је рекао...

hm, možda, ali sve to je previše dvosmisleno-nejasno sročeno, tako da nije sigurno ni da je ćale BAŠ TO sugerisao, a još manje da je sinak, nešto kasnije, baš za to pitao kad je rekao DOES MOM KNOW? tim pre što pitanje 'dal mama zna' ne dolazi odmah nakon te deonice koja je neko kao poludupasto polupriznanje (možda!) nego nešto kasnije, nakon priče o drugim stvarima.

Dejan Ognjanovic је рекао...

drago mi je što vidim da je najbolji film prošle godine, Call Me By Your Name, nominovan za oskara, i to: za najbolji film, adaptirani scenario, glavnu mušku ulogu (šalame) i orig. pesmu (sufdžan). snažno navijam za njega u svim kategorijama (sem za sufdžana, mada i tu ne škodi ako dobije).
od ostalih nominacija, navijam za: reditelja i scenario Jordan Peele — Get Out, žensku glavnu Frances McDormand — Three Billboards Outside Ebbing, Missouri, mušku sporednu, na neviđeno Christopher Plummer — All the Money in the World, za strani film Loveless — Andrey Zvyagintsev, Russia, za kameru, scenografiju i viz. efekte Blade Runner 2049.
snažno PROTIV Lady Bird govneta, najodvratnije bljuzge iz prošle godine; takođe, bolje da del toro ne dobije ništa krupno za ovu njegovu ljigicu. takođe, nadam se da onaj falsifikat, ono kukavičje jaje, ona taština praznine Three Billboards Outside Ebbing, Missouri neće ništa da dobije.