уторак, 13. јун 2017.

LIFE (2017)


 *** 
 3 

LIFE je vrlo dobar SF-horor, i oni koji su bili mudri (kao ja, npr.) na vreme su ga overili u bioskopu, gde je igrao kao TRAG ŽIVOTA. Zašto? Zato što je ovo pravi bioskopski film. Oni što kaskaju za dešavanjima i večito kasne sad ga mogu gledati na svojim malim i srednjim ekranima, ali biće uskraćeni za njegove bitne kvalitete.  
Ovaj film dao bi se opisati kao GRAVITY meets ALIEN, i oni aspekti koji se dotiču GRAVITY-SF-realizma zaista su spektakularno odrađeni. ALIEN horor-dizajn i ponašanje su nešto konvencionalniji ali barem se za LIFE može reći ono što se NE može reći za nedavni ALIEN: COVENANT, a to je – da se radi o jezivom i napetom filmu koji sadrži nekoliko odličnih horor set-pisova! Njegov reditelj, Danijel Espinoza, za razliku od deda Ridlija, bio je zaista posvećen izazivanju HORORA.
Drugim rečima, dok je Ridlija SF mnogo više zanimao, pa je tako napravio BLEJD RANERA u svemiru sa ovlaš nakalemljenim alienima s kojima ga je očigledno mrzelo da se bakće dalje od ugovornih obaveza, Espinoza je napravio sasvim zabavan i efektan HOROR u kojem je SF samo polazišna osnova (isto kao što je to bilo i u prvom ALIENU), dok je svu svoju nezanemarljivu rediteljsku snagu uložio u stvaranje strave i užasa, a vala i nešto malo pipkaste, Gigeroidne groze.
Istina je: inicijalni realizam, kako u ambijentu tako i u ponašanju likova, negde oko polovine filma sklizne u oportuno i lenjo padanje u kliše, pa se tako i alien ovde ponaša zavisno od datog trenutka i onoga šta scenaristima treba. I mada ovde nema ničega toliko uvredljivo imbecilnog poput sex-pod-tušem-sa-alienom scene iz KOVENANTA, šteta je što gluposti ipak ima i tamo gde nije bila nužna. (I kad sam već kod toga, završeci oba filma su slični po svojoj predvidivosti i umerenoj bezveznosti, iako oba igraju na saspens „da li je to što gledamo ovaj ili je onaj“...)
Takođe, amorfna priroda ovog stvora, koji je praktično nešto kao mali šogot, nedovoljno je eksploatisana: kao prvo, on relativno brzo dosegne svoju punu zrelost i stabilni oktopodni oblik i veličinu, od kojih u ostatku filma ne odstupa, iako bi zabavnije bilo da je nastavio da se menja i preobražava sve do kraja, bez stalnog oblika; kao drugo, takav kakav je mogao je na još više gadnih i maštovitih, dosad neviđenih načina da muči i penetrira i apsorbuje topovsko meso ove svemirske stanice nego ovo što nam je, oh-previše-ukusno-i-suzdržano prikazano. Ne mora baš hentai Urocukidođi ovo-ono in-out, ali fuck, ipak je ovo 21. vek; dajmo malo pomerati te granice!
Filmu ponajviše zameram nedovoljnu ambicioznost da se do kraja sprovedu intelektualno-idejne konsekvence filozofskih pitanja nagoveštenih već u naslovu. Lepo je to i jezgrovito rečeno u jednom kratkom predsmrtnom monologu ovde: „Life's very existence requires destruction. Calvin (the alien) doesn't hate us. But he has to kill us in order to survive.“ Kamo sreće da je LIFE imao pameti (i muda) da se zaista dosledno i temeljito pozabavi dramatizacijom maksime da SVIJET JE OVAJ TIRAN TIRANINU A KAMOLI DUŠI BLAGORODNOJ, pa još da je na nju nadovezao onu o čoveku koji je SLAMKA MEĐU VIHOROVE – ihaaaj, imali bismo prvorazredni lavkraftovski kosmički horor u kojem se život sam po sebi posmatra u svom realno-mračnom aspektu, kao nešto što je suštinski zasnovano na proždiranju drugih živih bića i otimanju njihovih resursa (seksualnih, stambenih, prehrambenih...). To ovde jeste skicirano, ali je ipak nedovoljno razvijeno i na kraju je udavljeno u previše klišea da bi se moglo govoriti o filmu nekakve izražene idejnosti.
Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u kontekstu svetske horor krize (TM) koja hara i vlada; uz sve zamerke (uključujući derivativnost i nedovoljnu ambicioznost) ovo je ipak horor koji blago odskače od proseka i imponuje svojom veštom egzekucijom i nepodeljenom posvećenošću stravi i užasu. Efekti su odlični, scenografija i kamera takođe, gluma natprosečna (i deda-Ridlijevim pacijentima nedostižna) a jedino je muzika neupečatljivo-konvencionalna, i još propušta priliku da film uz odjavnu špicu okonča onako kako je jedino morlo biti – Lajbahovom hit-obradom „Life is Life!“ Samo da su to uradili, imali bi i jedan plus iza trojke od mene!
No, dobro, zato je tu najmanje jedan kadar koji ću slobodno nazvati GENIJALNIM ako ne i antologijskim – a to je ovaj dole, kada alien-zamorac iz Petrijeve posude doslovno obrne ćurak i okrene se protiv ovih što bi da ga u rukavicama pipkaju i bockaju i stimulišu i strujama peckaju – i kad ispruži „ruku“ ka njima, ne radi pozdrava nego da im se najebe majki.
Ima tu i nekih drugih divotalnih vizuelnih egzibicija, recimo šljiskanje krvi u bestežinskom prostoru poprima sasvim nove estetske kvalitete, a ima i nešto umerenog (mada, za moj ukus nedovoljnog) igranja sa guranjem pipaka u usta i druge otvore...
Budući da se uglavnom slažem sa ocenama i nazorima našeg Čoveka iz doline, u prilogu mog osvrta dodajem i njegov rivju koji možete ispratiti kao amandman mome (moj tekst sam skratio upravo da bih izbegao ponavljanje sa stvarima koje je on napisao).
Dakle, toliko od mene, a sad:

LIFE (2017)

review by Man from Valley


Ah, taj život! Pitanje koje su sive mase velikog mozga uputile na analizu još kod prvih primeraka Homo sapiensa, a možda i kod Homo erectusa i Homo habilisa, u pauzi nakon potrage za hranom, tokom polučasovnog pražnjenja creva, ili nakon parenja, te dokolice između iščekivanja neprijateljskih hordi ili mamuta da upadne u jamu.

Bez obzira da li na suštinu života gledali ozbiljno sa punom dozom racionalnog i logičkog pristupa, bili verski regruti koji nabeđeno veruju u nešto, ili na neobavezan sarkastično-edukativni način kako mogu samo Pajtonovci da se pozabave na svetskom nivou, taj problem još uvek nije zatvoren, jer suština možda i leži u mentalnoj ograničenosti ove vrste sisara koja se izvukla kao prividni dominator na Zemlji tokom kenozojske evolutivne radijacije sisara, koja evoluira gotovo 4 miliona godina, ali evolucija je proces u kome se oganska materija menja, te nema mesta za pojmove kao progresivnost, složenost ili ono najgore, antropocentričnost. Književnost i druge grane umetnosti dale su i daju veliki doprinos viđenju porekla života, pogotovu je intrigantna ta verzija panspermije kako je, naprimer, Lavkraft fiktivno izgradio, obradivši u svojim, pitkim za čitanje, delima živi svet pre ovog koga nauka spoznaje.

Life je ovogodišnji filmski, umetnički doprinos shvatanju života, okićen najvećim dostignućima vizuelne i audio tehnike. Film u kome istovremeno nadire velika doza realnosti koju pritajeno, iza leđa, prati ništa manja doza gluposti. Život na Marsu. Uhvaćen sa uzorkom tla i problematično dopremljen na svemirsku stanicu kojom rukovode eksperti iz najrazvijenijih zemalja sveta. Što se ove internacionalnosti tiče, ovo je jedini američki film poslednjeg doba u kome se u jednom citatu navodi najpre Rusija, pa za njom SAD. Da li režiser, scenarista ili moderator zadužen za proveru filma pre puštanja u promet ima ruske pretenzije, ne znam, važno da ću po tome upamtiti ovaj film.

Paralelu stavljam između ovog filma i srodnog po žanru i konceptu, Virus (1999) u kome su Rusi krivi što se na ruskoj svemirskoj stanici zapatio vanzemaljski život, koji se potom telekomunikacijama (!?) preneo na ruski istraživački brod, a pljuvanje po Ruse završeno scenom u kojoj vanzemaljski virus obuzima telo američkog najamnika, osmišljava mu logo sovjetske zastave i štampa na grudima, dok on robotizovano korača ka potencijalnim žrtvama. U filmu Life na početku filma pandemičnost rusofobije je pritajena, ali već tokom zapleta filma ruska astronautkinja strada druga po redu, mada je njoj poverena najviša funkcija u svemirskoj stanici. Dobra stvar je što film nije mnogo ispolitizovan kako to obično biva u većini filmova koji obrađuju prevlast nad kosmosom kroz američku hegemoniju.

Vratimo se suštini filma. U laboratoriji svemirske stanice, gde vladaju rigorozni uslovi od slojevitih odbrambenih barijera ukoliko nešto krene po zlu, u uzorku marsovskog tla biva otkriven jednoćelijski život nalik ovozemaljskom trepljaru, koga laboratorijski kontrolisanim uslovima, astrobiolog (paraplegičar, koji zadovoljno lebdi po stanici, čime su sagledani ljudi sa invaliditetom, humano) oživi tek kada simuliraju uslove života za koje se smatra da su bili u proterozoiku, rani počeci Zemlje. Pritajeni trepljar mrdne i ubrzo se senzacija stropoštava kroz medije koji žedno čekaju ispod orbite, u nekom trapavom lajvstrim rijalitiju tipa “Pitajte astronaute” gde čak deca nadenu ime Calvin, tom prvom otkrivenom vanzemaljskom životu.

Tu mikroskopsku kulturu hrane glukozom, ćelije se dele i polako bujaju u nekoj vrsti višećelijske kolonije (?). Naučno gledano, te ćelije mogu biti ili kolonije sastavljene iz zasebnih ćelija koje sarađuju ili da grade kompaktan višećelijski organizam gde je kolonijalnost prevaziđena. Nakon te nebuloze, koja je uobičajena za zbunjeni naučni svet koji se nađe u novom otkriću, sledi zapažanje da svaka ćelija je zasebna sa sebe (kolonija) ali kasnije nastane zvezdoliki organizam (nema kolonije), gde je svaka ćelija zasebno snabdevena mišićima i nervima koja impozantno reaguje sa okolinom (dodiruje zaštićeni prst astrobiologu). Tako komplikovano građen život da čami na Marsu u komšiluku tolike eone? Hibernacija na nepovoljne uslove ga sprečila, tako su rekli. Videćete tek čuđenja u daljem toku filma.

Odavde film iz senzacionalne drame kreće u akciju koja budi dremežljive gledaoce, kojima nije do neke polu-racionalne nauke i ovde upravo i kreće filozofija svakog filma “jurnjava i akcija donose pare”. Do tada miran i druželjubiv Kalvin kreće da pokazuje svoju narav, pokazuje ogromnu snagu i zavidnu inteligenciju, skrivenu u  minijaturnom, gelastom, prozirnom telu koje sve više narasta, oslobađa se iz komore za mikroskopiranje, nahrani zamorcem glodarom i jednim od članova posade koji u kriznim situacijama postaje trapav i neiskusan (a na početku filma je posada važila za neprikosnovene profesionalce koje ništa ne sme iznenaditi), probija još jednu zaštitnu barijeru tako što vodenim cevima pobegne iz laboratorije i ubrzo kreće Kalvinov ples po kosmičkom vakuumu i za Zemljane ubitačnoj radijaciji. Nepovoljni uslovi na Marsu ga primorali da hibernira u jednoćelijskoj formi, ali sada se najeo glukoze i pravi okretne igre po spoljašnjim zidovima svemirske stanice, gde su uslovi za život drastično nemogućiji od uslova na Marsu. Ko nam je kriv što ne živimo na Marsu?

Nakon nereda po svemirskoj stanici i oko nje (da se ne lažemo, Ruskinja, Japanac i negroidni Britanac su morali da umru prvi, da ipak Amerikanci rešavaju sve na kraju, oni su najpametniji kreteni, a i videćete njihovu “genijalnost”), preostalih dvoje od posade, rešavaju da Kalvina uspavaju gašenjem kiseonika i hladnoćom (čekajte, on je maločas plesao u svemirskom vakuumu), tako što će se razdvojiti u dve zasebne kapsule za spasavanje iz oštećene stanice. Dogovor je da jedna kapsula sa namamljenim Kalvinom ode u dubok svemir, dok će se jedna uz rizik spustiti na Zemlju. Kalvin nasedne, vođen toplotnim mamcima koji mu bacaju, on se obmota oko njih, zagreje, pa na sledeći skoči. I kreće spašavanje čovečanstva. Ovde se dešava jedna od najvećih kulminacija gluposti koja je sve vreme pritajeno išla uz celokupan scenario filma (ne znam zašto sam predvideo da će se to desiti), a to je totalna greška ljudskog faktora, kapsule naprosto zamene zadatke, tako da uspaničena astronautkinja viče dok bespomoćno pluta svemirom, a Kalvin u društvu doktora uspešno sleće na more, gde ga zantiželjno ribolovci puštaju iz kapsule, te interplanetarno druženje može da počne.

Zapaženiji citati iz filma:

“Za samo postojanje života neophodno je uništenje. Kalvin nas ne mrzi. Ali mora nas ubiti da bi preživeo,” - reče distrofični astrobiolog dok mu je nogu ispijao Kalvin, i tako je. To što je u prirodi neko lovac a neko plen, tako je, može poljski miš da mrzi smuka do bescilja, ali on završi u smukovom stomaku. Kod ljudi, ukoliko se nađu na nečijem meniju, to je drugačije, to prolazi kroz niz etika, osuda, humanizma i renesanse, pa ako ih koriste iz sopstvene vrste (kanibali), bivaju kažnjeni, a ako je nešto vanljudsko - nesrećan slučaj, kaznićemo prirodu (kao da je već nismo kaznili).

“Ne želim da se vratim dole kod onih 8 milijardi kretena,” - moćno zvuči izgovoreno iz orbite, jeste, kreteni smo za mnoge stvari, i za nestanak dodoa, izazivanje ratova po svetu zarad profita od nafte, oružja, lekova i gmo hrane, za neodrživo ponašanje prema prirodi, za pravljenje mašinskog pomfrita od skrobnog praha, za topljenje polova, za japanske polu-pikselizovane klipove zbog utabane Meidži cenzure, za gutanje antibiotika kao da su hrana, za nošenje odeće radi pristojnosti prema drugim ljudima, za podvodna ispitivanja nuklearnih bombi itd., ali veći kretenluk je taj što su ti astro-kreteni ispustili pošast koja može inficirati svakojake kretene na Zemlji, premda je ovo istovremeno izgovoreno i ironično i emotivno, poput “ne idem kod kretena koje inače volim, koji mi znače, neki.”


Sve u svemu, film boluje od mnogih dečjih bolesti omalovažavanja ozbiljnije publike i mahom se može strpati pod klasičnu eksploataciju nasilja i budalastog igranja sa nečim što dovoljno ne poznajemo. Na stranu selektivna sprečenost vanzemaljca kome su milioni godina smetali što Mars nema atmosferu, a onda u filmu baulja po kosmosu kao zec po livadi, takva glupost nema komentar. Lep početak koji je obećavao ozbiljnost celog filma. Maksimalna ocena 3/5, i to najviše zbog vizuelnosti, sam tok filma zaslužuje srednju ocenu 2/5 (uvod 4/5, zaplet 1/5, kraj 1/5).