izabrana dela

izabrana dela

среда, 14. фебруар 2018.

ZAMALO PA HORORI (1. deo)




            Voleo bih da više ljudi može da razume ovaj jednostavni truizam: samo zato što određeno delo ima JEDAN motiv (vampir, duh, psiho-ubica...) ili JEDAN stilski postupak (npr. splater) koji se obično povezuje sa horor žanrom – i dalje NE ZNAČI da je, samo zbog toga, to delo pripadnik horor žanra. Može krv da šiklja koliko hoćete, to samo po sebi neće film činiti hororom – inače bi i SPASAVANJE REDOVA RAJANA bilo horor. Možete da imate ove ili one kreature ili ludake, ako oni ne rade ono što se u hororu očekuje – to delo neće biti horor. Pa, šta onda JESTE horor? Eno, doktorirao sam na tu temu pre 6 godina i objavio knjigu o tome pre 4 godine, pa se podsetite.
            Ipak, žanrovi nisu fiksirane kategorije; skloni su raznim variranjima i mešanjima, često do neprepoznatljivosti, a naročito u današnje doba kada se takvim mućkanjima želi dodvoriti što većem broju potencijalnih konzumenata. Zato se sve češće nalaze filmovi koje nije lako klasifikovati... kao što je, npr. THE KILLING OF A SACRED DEER (2017), koji je zaslužio zaseban osvrt.
            Zato, evo mojih kratkih osvrta na filmove koji su se premijerno mogli videti tokom 2017. godine a koje su mnogi svrstavali u horore i mećali na liste horora, dok ih kod mene na listi najboljih horora niste mogli videti – iz prostog razloga što ovi filmovi za mene NISU horor. Šta su, onda? Evo, piše ispod.
           

Brimstone
USA, 17
***
3
Horor vestern o tamo nekoj divljezapadnoj Mučenici na koju se navrzo Zlikovac pa joj sistematski razara familiju, zdravlje i život. Bizaran spoj hipertrofiranog, hiper-melodramatičnog palpa i kvazi-gritty-realističnosti – ili, još bolje, kao da je neko uzeo jedan od onih ženopisanih gotik romana s kraja 18. veka, pa dao Krmaku Mekartniju da ga rimejkuje, a ovaj bio lenj pa ga samo provuko kroz neke odbačene deonice –nedovoljno bolesne i krvave- iz svog KRVAVOG MERIDIJANA. I tako dobismo ovo besciljno ali umereno zabavno valjanje po najgoroj prljavštini i ljudskoj štroki sa klanjem i pucanjem i akcijanjem, a sve to sa poentom da je, izgleda, Divlji Zapad bio tirnan Tirnaniću a kamoli Duši Blagorodnoj. Ako niste znali.
PS: Glumatanje Gaja Pirsa kao Zlotvora ostavilo me je hladnim.



MOTHER!
USA, 17
**(*)
2+
Bog je Muško. On je Stvaralac (Pisac). U kreativnoj blokadi. Priženjen je Majkom Prirodom. U njihov samodovoljni, izolovani Raj dolaze Ljudi – najgori ološ koji je ikad puzao vasionom – jebo ih Onaj Ko Ih Takve Napravi... Sledi: Haos, Rat, Silovanje Mame, njeno čerečenje i proždiranje, Holokaust... Pa onda sve Jovo Nanovo... Tako bar kaže Aronovski u ovom klinački naivnom i klinački mrtvoozbiljnom, neironičnom, suvoparno-tupavom kvazi-arti filmiću koji mora da je osmislio još kad je imao 12 godina, ali tek sad je dovoljno mator da mu neko da pare kako bi ovu infantilijadu zapravo i snimio.
Ali, nije problem što je ovaj prenaduvani studentski film sve gluplji što više razmišljate o njemu.
Problem je što je skoro negledljivo dosadan, ružan i glup čak i ako isključite mozak, tokom celog svog trajanja.



HIMEANOLE
JAP, 16
***
3
Samo u Japanu ekscentrične romantične komendije izrastaju ovako prirodno, neusiljeno, glatko – u teritoriju psiho-telesne torture i splatera! Zaplet i odnosi likova deluju pomalo proizvoljno nalepljeni jedni na druge, ali u tome je deo korena efekta – film je nepredvidiv zato što kao da sledi logiku iracionalnog kojom se vode poremećeni likovi. Zato ga nije lako ni prepričati. Ali, ako tražite onaj vintage japanski ugođaj stvari koje se otržu kontroli i tonu u Ludilo – evo sasvim lepog svežeg primerka. Nije klasik, ali može da posluži.


MUSEUM
JAP, 17
***
3
Veoma krvavi i bolesni triler na samoj granici horora – ali horor ipak nije – još jedno je od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Japanu. S tim što ovde Psiho, nakon niza krvavih zločina i slikovito insceniranih leševa, svoj Moralitet ima da izloži u nešto razrađenijoj formi nego stari dobri Džon Do (čitaj: zadnjih pola sata filma, ako ne i duže!), što bi bilo bolje da je nešto kraće, sažetije i manje predvidivo. Ipak, ovaj egzersajz iz nihilizma i torture ima obilje svojih momenata, uključujući i sasvim finu epilog-scenu.


Hounds of Love
AUS, 17
***
3
Sve smo ovo već videli, više puta, ali ne sa ovolikom pažnjom na polju motivacije i psihologije ludaka koji otimaju i muče siroto ženskinje. Eto, sad smo i to dobili. Ipak, povećani realizam je dvosekli mač: ono što dobijamo kroz plastičnije likove pa time i jači saspens, kad se za njih vežemo, donekle se gubi suštinski prozaičnom skaskom kojoj fali onaj Larger Than Life momenat koji samo Umetnost donosi. Ovde imamo samo Life, spakovan nešto lepše i bolje nego inače.


Que Dios nos perdone
SPA, 16
***
3-
Evo još jednog od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Španiji. Dok se sprema dolazak pape Madrid drma serija vrlo gnusnih zločina prema babama: dva brutalno nasilna detektiva pokušavaju da nađu Psiha uz obilje frustracije, jurnjave, promašaja i kršenja ljudskih prava. Film je gadniji (i potresniji?) nego obično baš zbog ciljne psihove grupe, ali i zbog bolesne mašte scenarista. Avaj, to donekle utiče na entertainment value svega ovoga. Oprosti mi, pape.


The Love Witch
USA, 16
**(*)
3-
Period 1970-ih je rekreiran sa fascinantim fetišističkim smislom za detalj – i pritom mislim na FILMSKI period, na ugođaj okultnih trilera iz tog doba a ne na nekakav „stvarni svet“ te decenije – ali čini mi se da je to ovde bilo samo sebi cilj, bez dublje poente. Dapače, javlja mi se da su tvorci zajedno sa epohom nevoljno preneli i njene određene reakcionarne idejne momente, uključujući tu, na kraju krajeva, i prikaz naslovne antijunakinje. Plus, film je predug: da je nešto koncizniji i idejno fokusiraniji, bio bi bolji.


The Limehouse Golem
UK, 17
**(*)
3-/2+
Vizuelno i atmosferično prijatna poor man’s verzija FROM HELL, generičkija i stoga više user friendly. Viktorijanski gotik natrpan je i likovima i motivima i temama i ambicijama, ali iako to sve uglavnom nije loše dok traje – nakon konzumacije slabo šta ostaje.  


MAYHEM
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto bolja verzija.


The Belko Experiment
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto slabija verzija.


Ballad in Blood
ITA, 16
**(*)
2+
Ruđero Deodato na ultra-niskom budžetu valja se u đubretu, mizantropiji i eksploataciji najnižeg tipa nudeći, u suštini, malko preopširnu ekranizaciju stvarnog zločina iz italijanskih crnih hronika – i mada je to sve krajnje nesupstancijalno,  ja sam možda pomalo nekritički fan Deodatovog dirty šmeka, jer mi ima neki ž ne se kua u njegovom besomučnom insistiranju na tome koliki su ološ izvan svakog pojma ljudskosti „likovi“ koje nam opisuje, kao i u potrebi da plasira golotinju mnogo više nego što je narativno-tematski potrebna, pa makar ona bila i pretežno nekro-prirode (vezano za goli leš ubijene devojke).


Prevenge
UK, 17
**
2+
Dobra ideja protraćena je u ovoj napadno neduhovitoj „crnoj komediji“ o trudnici kojoj beba kanda komanduje da ubija. Traljav spoj žanrovske stilizacije i promašenog kvazi-realizma. Neočekivano bleda i nenadahnuta gluma inače dobre komičarke koju pamtimo iz nedostignutog SIGHTSEERS.


---NASTAVIĆE SE.

U IDUĆEM NASTAVKU:


The Berlin Syndrome
Killing Ground
Happy Hunting
PLAC ZABAW (PLAYGROUND)
EL BAR
Death Note
BITCH
the strange ones
spoor
V.I.P.
MOM AND DAD
My Friend Dahmer

1 коментар:

matoji је рекао...

Problem sa žanrovskom odredljivošću je u tome što autor uglavnom ne stvara neko delo ograničavajući sebe žanrovskom matricom, već se pre svega drži nekog svog senzibiliteta. Kritičari su ustvari ti koji se trude da ono što umetnici stvore nekako ukalupe u svoje strogo definisane kategorije. I to nije problem od juče. Evo jednog primera zasnovanog na slici Joahima Patinira nastaloj pre 500 godina.

https://en.wikipedia.org/wiki/Joachim_Patinir#/media/File:Paisaje_con_san_Jer%C3%B3nimo,_Joachim_Patinir,_Museo_del_Prado.jpg

Kritičari se vekovima spore oko toga da li ova slika pripada žanru religioznog slikarstva ili slikarstva pejzaža. Neko ko je duboko religiozan ovde će pre svega videti Sv. Jeronima koji vadi trn iz lavlje šape, dok neko ko je ateista, da ne kažem panteista, možda neće ni primetiti sitnu figuru isposnika, već će uživati u idiličnom prizoru beskonačnog prirodnog prostranstva.
Iz ovog proističe prema maksimi beauty is in the eye of the beholder, da je percepcija jednog umetničkog dela u velikoj meri individualna, subjektivna stvar.