izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 05. март 2018.

EDERLEZI RISING (2018)


***
3

            Na nedavnom FEST-u, i nakon njega, našao sam se u dvostruko neočekivanoj ulozi: kao prvo, zato što mi se uopšte prilično dopao film EDERLEZI RAJZING, iako ga je pratila fama problematičnog (dugo snimanje, prekidi, dosnimavanja, prekrajanja...); kao drugo, što sam se tom (pr)ocenom našao u manjini, jer većini mojih kolega (kritičara) i prijatelja iz sveta filma DEDER LEZI se nije naročito dopao, pa sam se našao u paradoksalnoj poziciji da moram da ga branim.
            Ima ovaj film svojih problema, i o njima ću malo niže; nisam ja njih nesvestan, kao što ćete videti, ali meni oni nisu bili primarni, tj. nisu mi bitnije pokvarili uživanje u njegovim dometima. Ono što je, po meni, najveći kvalitet ovog filma jeste činjenica da je svetski relevantan, i da ga, ovakvog kakav jeste, bez transfera blama, dapače s ponosom, mogu preporučiti nekom strancu.
Mogu čak i sedeti sa strancem i gledati ga bez vrpoljenja ili potrebe da mu svako malo šapućem na uho: „Znate, da je bilo više para... Da smo mogli da dovedemo ovog ili onog glumca... Da smo imali bolje tehničare za efekte ili scenografiju... Znate, Srbija... Ovo je tek drugi naš SF film... Da samo nije bilo ovih ili onih problema... Nemamo tradiciju žanra... Jer, Srbija, znate...“
            I kad kažem „svetski“, time ne mislim na trećerazredni direct to DVD treš iz Tuki prodakšna, kao npr. nedavni njegov kvazi-SF-zombi-slešer film, THE RIFT. Ne, mislim da je EDERLEZI sasvim pristojan, vizuelno bogat i tematski intrigantan, skoro pa natprosečan žanrovski film koji bi mogao bez kompleksa da izađe na megdan na svakom relevantnom svetskom žanrovskom festivalu, ili u reviji nalik onoj kakva je bila „Subverzivna Srbija“ koju sam pre 8 godina selektovao za Fantaziju u Montrealu.
            Da se ne lažemo, glavni adut ovog filma je njegov spektakularan dizajn: od izgleda svemirskog broda, spolja i iznutra, pa do prizora u svemiru, efekata bestežinskog stanja, i drugog šarenila, to je sve izvedeno besprekorno, svetski, kao da nije naše. Kvantni skok u odnosu na RIFT, na svim poljima, pa i na vizuelnom. Možda je ovo niskobudžetno, ali ne izgleda jeftino.
Dakle, kad film pravi neko ko nije reditelj po vokaciji nego grafički dizajner, onda dobijaš ovo. Neke kolege su izjavile da film podseća na „screen saver“ u trajanju od 90 minuta, druge kažu da je vizuelnost svuda isto tretirana i isto akcentovana, i nije to bez Đavla, naročito ovo drugo, ali po meni nije to toliko drastično primetno da bi bilo nepreskočivi problem (mada je nekima, evidentno, film bio dosadniji nego meni).
            EDERLEZI je vizuelno bogat i dinamičan, i maksimalno nadomešta činjenicu da se ceo dešava u 2-3 prostorije (da ne kažem sobe, pošto se radi o svemirskom brodu) a meni je već pun k... ružno slikanih i za oko drljavih filmova u poslednje vreme. Da, stranih; da, žanrovskih – to sve nešto mračno i muljavo i, kao, gritty a zapravo lenjo i bez duše smrljavljeno, iz dupeta slikano, nema čovek više ni poštenu bombonicu za oko da nađe!
I zato mi je ovaj „screen saver“ maksimalno prijao i delovao okrepljujuće, iako strogo gledano ni ovaj žanr ni ova vrsta vizuelnosti nisu baš moja šolja čaja, kao što to nisu ni njegovi žanrovsko-tematsko-formalni srodnici kao npr. HER ili MOON.
            Naravno, te mrdajuće sličice i svetalca koja neprestano trepere (s ovim se malo i prećeralo – naročito u sceni koja nije punjenje Nimani baterija, gore-dole, nego kad nekakvo svetlo šeta horizontalno po kadru, levo-desno, u pozadini, dok ide dijaloška scena!) dosadili bi brže da priča nije intrigantna a glumci uglavnom solidni u njenom nošenju. 
Izvorna priča po kojoj je ovo rađeno, „Predveče se nikako ne može“ Zorana Neškovića, dobar je primer zaboravljenog domaćeg SF-a – potentna, napadno kontemplativna (ali nimalo smarajuća) ruminacija nad pitanjima samoće i uparivanja, te međuljudskih i međuvrsnih (ljudo-androidskih) odnosa. 
Njen bi verni filmski ekvivalent bio bliskiji Soderbergovom SOLARISU nego ovom EDERLEZIJU, ali filmska adaptacija je sasvim solidno uzela to kao odskočnu dasku za dinamičniji, komercijalniji, konvencionalniji i prijemčiviji film koji se dovoljno drži predloška da ne kida pupčanu vrpcu s njim, ali i razrađuje i dodaje i osavremenjuje puno toga.  
Ukratko, ovo je prvi dobar filmovani scenario Dimitrija Vojnova, i prvi dobar film po njegovim pisanijima. Prvi put da nije potpisao treš (ANĐELI 3) ili budalaštinu koju su mu drugi prepravljali, nagore (ŠIŠANJE, O BUBICAMA I HEROJIMA) ili ko-bi-to-uopšte-gledo-i-zašto (MALI BUDO, JESEN SAMURAJA). Najzad je kucnuo i taj čas da po prvi put nema razloga da kuka „Vidi šta su mi uradili od pesme, mama“. Ovde je reditelj, za promenu, unapredio njegovo pisanje.
Ali, realno gledano, daleko je od odličnog taj scenario, i mnogi problemi koje film ima potiču iz njega; Vojnov je samo imao sreće da, ovom prilikom, rediteljsko-dizajnerska šminka uspeva da donekle zabašuri neke od njih. Zapravo, neko maliciozan imao bi ovde itekako povoda za ismevanje i zajebanciju. Počev od kretenskog naslova, recimo.
Na primer, pita me jedna drugarica šta sam gledao na FEST-u, i ja pored ostalog pomenem i EDERLEZI. A ona će: „Ah, to beše ono nešto o Romima?“ Eto, na to će stalno nailaziti ovaj film, i zasluženo. Sao roma babo babo, sao roma aždaje, eeej, ederlezi, ederlezi rajzing...
Nevezano za taj debilni EDERLEZI u naslovu (i za druge Dimbove fetiš-dosetke ubačene, kao npr. Nimani, Tifa itd), šta zapravo znači taj RAJZING? Šta se tu diže? Korporacija po imenu Ederlezi? Uzdizanje Ederlezija? Ali film uopšte nije o tome, ni izdaleka. Ta firma se čak i ne diže u filmu, nego propada – jer šalje na intergalaktičko putovanje ogroman, preskup svemirski brod sa posadom od ukupno JEDNOG čoveka i JEDNE androidkinje (sa premaleckim sisićima!!!), i naravno da se usput desi da misija bude sjebana i da trilioni dolara (ili rubalja?) odu u crnu rupu zbog te imbecilne zamisli koju nijedna kompanija, nikada, ni za sto vekova, pa makar njome rukovodili Cigani iz Kustinog filma, ne bi tako sprovela.
Da ne pričamo o kretenskoj motivaciji za to ogromno putovanje! Zašto se uopšte taj jedan smrtnik šalje tako daleko? Da tamo nekima – nejasno kome, vanzemaljcima ili zemljacima? – propoveda nekakvu nedefinisanu i gluponazvanu religiju, ili beše ideologiju („džiče“, ili tako nešto?). Jedan jedini čovek leti tolike svetlosne godine da tamo nekima, tamo daleko, usađuje ne znam koju veru i ideologiju?
What’s in it for EDERLEZI da daje trilione biliona dolara za to? I zar nema jeftiniji, praktičniji način? I ko je, i kada u istoriji civilizacije slao JEDNOG misionara, bez ikakve infrastrukture i vojno-tehničke podrške, da drugima usađuje bilo šta? Koješta. Ali, dobro, recimo da je to Mekgafin. Uostalom, SVE je ovde Mekgafin, i žanr i sve, samo kako bi se jedno muško i jedno žensko našli u sobi i počeli malo da kenjaju a malo da se jebu, jer to je sve što je scenaristu ovde zaista zanimalo...

Apdejt: Što se tiče ovog Džičeta – kad sam to čuo u filmu, odmah sam pomislio da ta reč zvuči suviše imbecilno da bi je čak i Dimitrije Vojnov izmislio. Niko, voleo bih da verujem, ne može da tek tako izmisli reč „džiče“ kako bi opisao neku ideologiju ili nešto tome slično. Pretpostavio sam da ta reč označava nešto vezano za Severnu Koreju, na koju Dimbo fetišistički otkida – možda je to Kimov nadimak, mislio sam, ili originalni naziv nekog severnokorejskog filma, ili tako neka opskurna filmska referenca bez ikakvog smisla, ubačena kao trejd-mark infantilna pošalica.
  Malopre mi je skrenuta pažnja da je džiče, zapravo, naziv zvanične ideologije-religije Severne Koreje. Koga zanimaju detalji toga, evo OVDE. Međutim, ovaj nazigled nebitni detalj, ova navodno uzgredna pošalica, dodatno problematizuje krajnje upitnu svetogradnju (world-building) ovog filma u kojem severnokorejsko-ruska korporacija (!) sa ciganskim nazivom (!) šalje JEDNOG (!) Srbina (!) sa dubokim psihoseksualnim problemima (!) da ide na predaleku planetu i tamo, sam samcit (!) propoveda, ne zna se kome (!) a ni zašto (!), severnokorejsku ideologiju iz XX veka (!).  

Ovo je tim besmislenije što se ta severnokorejska ideologija džiče zasniva na ideji samodovoljnosti i nezavisnosti: znači, šalješ misionara preko pola svemira da tamo neke Alfa-Kentaure učini (još više) samodovoljnim i nezavisnim! Pa jbt, svaka misija ikada igde poslata imala je za cilj da se tamo neki daleki učine povezanim sa i zavisnim od onoga ko im ideologiju prodaje, a ne da budu još izolovaniji i odsečeniji. Potpuna nedomišljena, nedokuvana budalaština!

Plus, gluposti na samom početku, redundantni i ništaneznačeći natpisi o kapitalizmu i socijalizmu – elem, ciganskonazvana korporacija je zapravo ruska (!) i šalje kvazisrbina Milutina (kojeg igra Slovenac, Sebastijan Kavaca, jer u Srbiji nema dovoljno mačoizgledajućih Milutina; zapravo, u filmu mu ime izgovaraju M'LOOT'N) nakraj svemira da propoveda „džiče“, a povremeno se, zatim, na monitorima vide ćirilični (ruski) i korejski natpisi, jer scenarista Vojnov ima fetiš na totalitarizam, pali se na to, radi ga Severna Koreja, iako ovde, na nivou zapleta i smisla, u pogledu sveta koji kreira, to je sve duboko upitno i bez veze.
Ima tu i drugih propusta, na raznim nivoima. Recimo, nauka je u ovom „naučno“-fantastičnom filmu prilično jadna: nejasno je na koji pogon se kreće ovaj brod i kojom brzinom (čini se da ide na raketni, što je apsurdno sporo), a pred kraj se sasvim netačno izmišlja neko nenormalno brzo uništiteljsko dejstvo svemirske radijacije kroz skafander plutajućeg čoveka samo zato što je scenaristi to tako trebalo za taj nevešto iskonstruisan „tragični“ kraj.

Citiraću tim povodom doktora za SF, čuvenog ABN-a, koji je na forumu Fantastika kazao:
„Дибидус је лоше оно о смртоносној сунчевој радијацији која као може да прегреје астронаута у скафандру ако је он изван брода дуже од десет минута. То је без везе. Требало је питати некога ко се разуме у астрономију. Па, не можете имати филм о путу кроз Сунчев систем а не познавати како функционише Сунчев систем.
То је као да снимате филм о резерватима природе у Африци, а не знате разлику између газеле и гибона. Забога! Па, астронаут би, у близини Сатурна рецимо, пре могао да се смрзне. Нити се од радијације умире онако брзо и временски прецизно одређено. То је баш то-тал-но лоше.“
Doktor za SF i doktor za horor, pred premijeru prvog dobrog srpskog SF filma

Takođe:
„Астрофизика је слаба. Hе иде се помоћу ракетних мотора на Алфу Центаури, нити брзином од неколико десетина километара у секунди, па да је много важан заокрет око неке планете у циљу “ефекта праћке” (slingshot effect). Осим ако мислите да путујете милионима година. Да би се у неком разумном року, унутар једног људског живота, стигло на Алфу Центаури, потребна је брзина од рецимо сто ХИЉАДА километара у секунди…“ 
            Veći problem od ovoga su, na planu idejnosti, mizogine i muškošovinističke implikacije o muško-ženskim odnosima, a naročito o ženskoj psihi, te jednodimenzionalno okarakterisan lik Milutina, koji je navodno u prošlosti bio višestruko ranjen ženskim izdajama --- prava psiha za slanje na međuzvezdano putovanje, taj će da vam bude misionar, bravo Ederlezi-u-usponu Korporacijo, bravo slovenačka regrutkinjo! --- 
pa je sad opsednut samo time da nekako zaleči svoje ljubavne rane, makar kroz iživljavanje svojih (ili scenaristinih) fantazija o poslušnoj i podatnoj ženi, a potom i najveće muške fantazije ikada, u tom pogledu, one pigmalionske: da se bude ženin kreator-osloboditelj, ali ne zaista. Odnosno, da joj se da „sloboda“ – da bude s njim. Ako li pak ova, zaista slobodna, odluči da ga odjebe – nastaju problemi. Ovo poslednje potiče iz izvorne priče, i dobro je.
            Najveći dramaturški problem vezan je za kraj filma – dakle, sledi SPOJLER
Ne čitaj ovo nečitko pre gledanja filma, ako ga planiraš!

            Pre svega, usiljeno je i nenaučno to sve sa radijacijom i Milutinovim „žrtvovanjem“ – njegovo zaginuće, ako je već moralo do njega da dođe kako bi Muški Šovinista Krapinus Balkanikus dobio svoje jadno iskupljenje, trebalo je ubedljivije rešiti.
            Još gore od toga, finalna scena je potpuno promašena, i nejasno je da li je za to kriv scenarista ili reditelj (pod uslovom da je nešto promenio i prilagodio na kraju). Naime, OK, Milutin je skapao jer je 10 minuta bio u svemiru u skafandru, i to presvisne na licu mesta, čim je ušao u brod. 
Ostavimo nauku i medicinu toga po strani. Recimo da je to tako. Ali, fuck, kada on u zadnji čas uspe da napuni bateriju naše Nimani, on klone kraj nje, i umre, a da se između njih dvoje više ništa pažnje vredno ne desi. Ona, prosto, uzme u naručje njegovo mrtvo telo i poljubi ga, i to je kraj.
            Ovom ravnom kraju nedostaje twist, nedostaje drama, nedostaje EMOCIJA. Ne može bre onaj da, posle onolike muke, dođe do nje, oživi je, i skljoka se, a ne dobije ništa, za života, nego samo posthumni lejm poljupčić. 
Trebalo je da se tu nagazi (melo)drama do daske, tu da se vrca od strasti, od emocije, da suze šikljaju iz androidkinje, da njenu ljudskost stvarno osetimo i vidimo. Tu je trebalo da se baci u žestoki, glasni ženski plač, da poverujemo da je postala žena. Na primer.
            Ili bar da ona nešto kaže njemu. Ili on njoj. Ili da uradi. NEŠTO!
            Umesto toga, lejm slou moušn, i pošto reditelja, odnosno dizajnera, više zanimaju lepe šarene slike nego pričanje priče, a kamoli značenja i poente, ostavljamo nepostojeću emociju na patosu broda, i vozimo se, polagano, unazad, kroz hodnike, u svemir, da gledamo još efekata, još lepih slika, još šarenila, sunaca, planeta, blještavila, ključanja sunca kad već na brodu među akterima ništa ne ključa, i još brod koji izgleda kao da pada i pada i pada... u svemiru gde nema gore ni dole, a kamoli gravitacije... i tu EDERLEZI PADA...
            Pored toga, gluma ovog Kavace je slabunjava. On kroz ceo film ima jedan te isti izraz i istu intonaciju glasa (kao za trejler – duboko grleno recitovanje). Iako bi njegov lik trebalo da prolazi kroz nekakve emocionalne bure i prevrate, to se na ekranu ne vidi. Recimo, mi iz jedne replike, a ne iz njegove glume, saznajemo u jednom trenu da je „u depresiji“. 
On je više maneken nego glumac ovde; ima da ide od tačke A do tačke B, tamo gde mu gazda kaže, i da izgovara neke replike, i pozira u slou moušnu sa pornićarkom Stojom u nekim kakti „erotskim“ scenama videospotovske kvazierotičnosti, samo kamin fali; to bi stvarno bilo genijalno da je neki upaljeni kamin stavljen u pozadinu svemirske kabine.
            On bi trebalo da je čovek, a jednako je mehanički, neživ, arteficijelan kao ova androidkinja – maltene sam očekivao twist na kraju, da se ispostavi da je on android koji to ne zna (kao u Skotovom BLEJD RANERU). Povrh svega, on je i SRBIN, BRE, ali to BRE nigde ga nema; da lupi šakom o sto, da opsuje sočno, da otera sve u tri pizde materine, da padne u dert, napije se šljivovice... Ništa od toga... Lejm... Ne šalji ženu da radi muški posao, i ne šalji Slovenca da igra Srbina.

            Porno Stojadinka se bolje pokazala, jer navikla je da bude objekat, pa je, kao takva, ko stvorena za dizajnera Bodrožu da je namešta tamo-vamo, slika odavde-odande, da je obasjava svetlima i lampama i šarenilima odozgo i odozdo i sa strane. To malo emocije i glume što se od nje zahtevalo, korektno je izvela. 
Ništa za spektakl i nagrade, poput one koju je dobila na najnovijem patetičnom izdanju FEST-a (patetičnom u pogledu stranih gostiju), ali kad je u datoj ponudi ova pornićarka bila jedna od najvećih zvezda, ako ne i najveća (Ištvan Sabo, izvini!), eto morali su njoj da daju nagradu za najbolju glumicu! Poštene domaćice-glumice – vi, drugi put. It’s a man’s world! Kome se ne sviđa, nek ide na Alfu Kentauri da promoviše „džiče“. Uostalom, kad su mogli da nagrade ono mrtvo puvalo Kavacu (jeste, i on je dobio nagradu!), red je i Stoja da se omasti, kad je već došla u dedovinu da je svi mediji tretiraju ko da nije slavu stekla kuropušenjem i kurolomatanjem...
            Dobro, da sumiramo: film ima brojne probleme, neke krupne i mnoštvo sitnih, i neki potiču od nedovoljno slojevitog i razrađenog scenarija, a neki od nezainteresovanosti reditelja da se bavi pričom i emocijom, ali sve u svemu, ovo je ipak ogroman skok u odnosu na mizerni RIFT, i veliko postignuće za ove krajeve, pre svega na tehničkom i vizuelnom planu.

Zato sam voljan da prstom na vagi malko nalegnem da ovo što bi, na pravdi boga, da nije „naše“, bilo negde oko 2+/3-, ipak dobije čistu trojku jer, kao što već rekoh, svaki domaći film – pa makar bio on i na engleskom, i sa stranim "glumcima" – koji u meni ne izaziva veći transfer blama već je uradio ogroman posao, i ja sam spreman mnogo toga da mu zato oprostim.
            Eh, da – prelepe slike EDERLEZI RAJZINGA (foto by Kosta Glušica) praćene su isto tako svetski odličnim muzičkim skorom Nemanje Mosurovića, koji zaslužuje aplauz i svetska priznanja i angažmane. 

            A budući da je tomu tako, zaista želim uspešan festivalski i bioskopski i DVD život ovom filmu na što više belosvetskih teritorija. Pokazali su da je ponekad i NEMOGUĆE u Srbiji – moguće, i za uspešno okončanu lavovsku borbu da od ovoga ispadne relevantan film vredi zažmuriti na oko, ili dva, na pomenute (i nepomenute) nedostatke i tretirati ovo kao čašu koja je polupuna. Sledeća će valjda biti punija.

PS: Ovaj film je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za srpstvo!

PPS: Već samo postojanje ovog filma je najveći SF, veći od bilo čega u filmu (uključujući tu i "levu" budućnost)!

4 коментара:

Барон Ракон је рекао...

DEDER LEZI filosofski haj badzet sci fi porn kako neko reče,ja da dodam čist STOJICIZAM(izgleda da ju je taj što je pisao ovo imao svo vreme na umu,a ti se pa čudiš kao zašto RISING(znak čuđenja))
Al je porasla ova Stojanka gledo je onomad u nekom klipu dok je još bila mala,bez ovolikih ramena..vidi se da je naša po tome kako se emotivno unosi u posao,kaže hoće da se uda ovđe 'za pasoš'- mislim se,oću sestro imati neke koristi ako te oženim:jutarnji felacionizam i sl.
Kad sam kod nižih nagona moram da ti priznam da je dosta vremena prošlo od mojih junačkih dana kada sam pišao od ushićenja na uvod u Gorštaka(koji je saznah nedavno Koneri izgovarao dok je bio na wc šolji;Koji SERENDIpiti!),pa do ovih tvojih 'osvrta'na razne filmove,i mogu ti reći da se isplati da se čoek rodi samo da bi video to stručno uriniranje...po nevinim ljudima(sa izuzetkom Stoje) I ja pokušavam kao da se uzdignem na taj stepen sarkazma ovđe u komentarima ali doc. je doc.Pazi ovo:CIGANI U SVEMIRU-neka katastrofa
na zemlji i ko ima najjači imunitet zna se-sad tu oni pronađu neku letelicu dorade je majstorski impro i krenu da lete u nebo,naravno svo vreme se svađaju oko toga koje dugme od njih milion na onoj tabli da pritisnu...
bila bi to fascinantno nadrealna dzakstapozicija(jezik budućnosti-u Srbiji)
mislim kad već ne cepidlačimo sa tom astrofizikom daj da se upišavamo od smeha a ne ovo Slovenac glumi Srbina a Srpkinja glumi Šiptarku, jese čulo We are the world u pozadini?Nastavi samo sa ovim rivjuima mozes i starije filmove češće

Man from Valley је рекао...

Цигански наслов. Довољно су усрали насловом да друге флеке у филму су небитне. Не могу да гледам нешто и да се уозбиљим, док ми подсвест палаца речима Едерлези, Циганин је ал' најлепши. Ако је већ толико професионално измузициран и сценографисан, зашто да не буде српски а не србендски?

Барон Ракон је рекао...

Stvarno ova glumica liči malo na Milu Jovović

Dejan Ognjanovic је рекао...

Apdejt: Što se tiče ovog Džičeta – kad sam to čuo u filmu, odmah sam pomislio da ta reč zvuči suviše imbecilno da bi je čak i Dimitrije Vojnov izmislio. Niko, voleo bih da verujem, ne može da tek tako izmisli reč „džiče“ kako bi opisao neku ideologiju ili nešto tome slično. Pretpostavio sam da ta reč označava nešto vezano za Severnu Koreju, na koju Dimbo fetišistički otkida – možda je to Kimov nadimak, mislio sam, ili originalni naziv nekog severnokorejskog filma, ili tako neka opskurna filmska referenca bez ikakvog smisla, ubačena kao trejd-mark infantilna pošalica.
Malopre mi je skrenuta pažnja da je džiče, zapravo, naziv zvanične ideologije-religije Severne Koreje. Koga zanimaju detalji toga, evo OVDE. Međutim, ovaj nazigled nebitni detalj, ova navodno uzgredna pošalica, dodatno problematizuje krajnje upitnu svetogradnju (world-building) ovog filma u kojem severnokorejsko-ruska korporacija (!) sa ciganskim nazivom (!) šalje JEDNOG (!) Srbina (!) sa dubokim psihoseksualnim problemima (!) da ide na predaleku planetu i tamo, sam samcit (!) propoveda, ne zna se kome (!) a ni zašto (!), severnokorejsku ideologiju iz XX veka (!).
Ovo je tim besmislenije što se ta severnokorejska ideologija džiče zasniva na ideji samodovoljnosti i nezavisnosti: znači, šalješ misionara preko pola svemira da tamo neke Alfa-Kentaure učini (još više) samodovoljnim i nezavisnim! Pa jbt, svaka misija ikada igde poslata imala je za cilj da se tamo neki daleki učine povezanim sa i zavisnim od onoga ko im ideologiju prodaje, a ne da budu još izolovaniji i odsečeniji. Potpuna nedomišljena, nedokuvana budalaština!