izabrana dela

izabrana dela

недеља, 15. април 2018.

A QUIET PLACE (2018)


***
3


Evo filma koji je, sa rekordnom zaradom za jedan horor od 50 miliona $ za prvi vikend u USA, i sa skorom od 100 miliona nakon drugog vikenda, po ko zna koji put pokazao vitalnost horor žanra na bioskopskim blagajnama. To je tim lepše što se ovog puta radi o originalnom delu, a ne nastavku, rimejku, prikvelu, adaptaciji stripa ili video igre itsl. Strani kritčari i publika mu jedu iz ruke, utrkuju se u pohvalama, hajp mašina radi punom parom – a film je ovih dana i u našim bioskopima, gde sam ga već na premijernoj projekciji overio. Pa, da vidimo šta je posredi.
Ukratko, TIHO MESTO je dobro zamišljen i solidno realizovan horor sa intrigantnom dosetkom (zamalo da kažem: temom), prijemčivim likovima/glumcima, natprosečnom dozom saspensa (za današnje vreme) i relativno zadovoljavajućim krajem (u smislu: nije baš da poželiš sebi viljuškama da iskopaš oči videvši ga – mada jeste pomalo za kolutanje očima). Pošto je to tako, u prvom delu ovog rivjua kazaću par opštih, neotkrivajućih stvari, a u drugom, 'skrivenom' delu rivjua pozabaviću se spojlerima i ogradama koje imam.
Zaplet je ilustracija maksime „sveta jednostavnost“: mala grupa likova (porodica: tata, mama i 3-4 deteta), jedna lokacija (izolovana farma okružena šumom), prost koncept (ljudi se kriju od slepih čudovišta koja love na zvuk, pa zato moraju da žive tiho kao miševi, na vrhovima prstiju, bosi, bez priče – samo znakovni govor gluvonemih, bez trčanja i lupanja, bez galame bilo koje vrste) – i kad se to uradi kako treba, a jeste urađeno (dobra gluma, odlična scenografija, pristojan creature design, dobri set-pisovi zasnovani na fazonu „tiho, tiše, moje zlato spava, ako li zahrče ubiće ga kosmička strava“) – eto uspeha.
Za pohvalu je smelost koncepta – napraviti i u multiplekse pustiti jedan maltene nemi film, danas, u vreme buke i besa (signifying nothing), u vreme kad se filmovi utrkuju koji će da bude bučniji, glasniji, brbljiviji, eksplozivniji, drečaviji, to je na granici avangardnog postupka. Dobro, film naravno nije nem, ima tu zvukova, uglavnom nižeg registra, pa i nešto tihe muzike, a bez brige, biće i galame, pucnjave i vrištanja kad situacija proključa (jer kakav bi to horor bio da sve ostane na skoro-mutavom fletlajnu?) – ali, svejedno, napraviti film koji slavi tišinu ili barem tihoću u vreme opšte razbrbljanosti, to je stvarno bio hrabar čin.
I ta hrabrost se isplatila. Pre svega finansijski, tvorcima filma, ali, nažalost, nešto manje umetnički, jer (ozbiljnijih) ambicija kao da nije bilo. Ovo je velika šteta i ozbiljan gubitak jer je potencijalno genijalan koncept protraćen na jedan tek blago natprosečan, skoro-zaboravljiv horor koji će danas, na ovu sušu, delovati bolje i snažnije nego što realno jeste. Ono što je mogla biti velika i pametno realizovana IDEJA ipak je samo svedeno na pristojno realizovan i komercijalno upakovan GIMMICK (iliti dosetku).
U rukama nekog Rusa, kao što je npr. K. Lopušanski (da ne idem baš do samog vrha i Tarkovskog) ili tako neki arty baja koji se ne gadi fantastike, a nije od ovih današnjih kretenskih amerikanizovanih „Rusa“ što snimaju CGI extravagancije bez trunke duše, ovo je mogla da bude egzistencijalističko-antropološka studija o vrednosti Tišine u svetu Buke; o potencijalima Neverbalne Komunikacije u svetu neprestanog Brbljanja, odnosno o težini gesta, dodira, izraza lica, pogleda, znaka... u civilizaciji u kojoj „Na početku svega beše REČ“, odnosno blebetanje; o tome da li nas, i koliko, Govor čini ljudima, i da li bismo, i koliko, prestali to biti, ako bismo jebeno STFU (tj. zanemeli)...
Mogao je ovaj film da plastično demonstrira, odnosno podseti nas na ono što podsvesno možda i slutimo ali retko ko i retko kad ima priliku da nadugo i proveri i naživo se uveri: kolika je vrednost i blagotvorno okrepljujuće dejstvo MIRA i TIŠINE – naročito danas, kad ljudi čak i ako na 10 dana ili 2 nedelje pobegnu od razuzdane gomile i odu na more ili planinu, čak i tamo nose jebene laptopove, telefone, slušalice, muzike, andrmolje za đuskanje i blebetanje i bučanje i zvrjanje...
Mogao je, na kraju, na odjavnoj špici, umesto one osrednje zaboravljive pesme da stavi evergrin – „Enjoy the Silence“...
Mogao je, ukratko, da osvetli jednu Veliku i važnu Temu današnjice, da je umetnički uobliči, da kaže nešto Relevantno --- ali ga to nije zanimalo. Postoje samo nagoveštaji, kratki i verovatno incidentni, na početku filma, u ovom pravcu, ali se oni brzo napuštaju zarad gimika, zabave, plašenja, saspensa i zezanja. I, naravno, da je reditelj (ujedno i glavni glumac) uradio ono što bi Ghoul najvolio, ne bi zaradio ni 10 miliona u Americi; a ovako, igrajući za mase, definitivno će zaraditi preko 150, a zajedno s prihodom iz ostatka sveta, sigurno će prebaciti i 200 miliona; već se zvecka o nastavku, i znate već dril. Možda dobije i prikvel i šta sve ne.
I još treba da smo srećni zbog toga jer, eto, „nije rimejk, nije sikvel... bla bla blaa“. I samo zato što nije potpuno retardiran neki ga već nazivaju „pametnim“, svega mi, eno spremaju etiketu „smart horror“, što je već simptomatično za današnje žanrovske hajp mašine, gde se sopstvena priželjkivanja i eventualne intencije već proglašavaju za domete i postignuća. Konkretno, isto kao što se mnogima pričinio GIRL POWER, YEAH! u onoj mlitavoj, beživotnoj, anemičnoj ANIHILACIJI, kao da je dovoljno natrpati 5 višerasnih ženskinja u glavne uloge, usporiti ritam i napraviti šareni rasplet „bez reči“ pa da to bude smesta proglašeno zemljotresnim revolucionarnim ženoslobađajućim burn-Hollywood-burn remek-delom (a kome se ne sviđa, to je samo zbog šovinizma, falocentrizma i Majkla Beja), tako već sad vidim nova priviđenja i halucinacije kod mojih inostranih FB frendova (govorim o uglednim i iskusnim žanrovskim piscima, urednicima, kritičarima, a ne laicima i ljudima sa ulice) koji na sva usta zvocaju o „smart horroru“ koji će ovaj Majkl-Bej-producirani produkt da inauguriše u naše pležr domove.
Nemojmo se zajebavati, kažem ja.
Na kraju krajeva, i ovaj „smart horror“ je, baš zbog svog smelog koncepta, osetio potrebu da se publici dodvori nizom drugih poluretardiranosti i lenjosti kako bi kompenzovao radikalnost koncepta (TIHI film za multipleks – o, zar se i to može?!) tako da bi, barem od mene, mogao samo da sanja etiketu „pametnog“. Pametan je jedino u smislu promućurnosti, onako kako je u kapitalizmu pametan onaj ko se doseti nečega što konkurencija nema, pa pionirski to plasira na tržište i obogati se time. Dobar gimik, dobro realizovan, s pravom uspešan – i to je sve.
Šta mi je, onda, smetalo u ovom filmu, i zašto mu ocena nije veća? Objasniću, ali za to su neophodni SPOJLERI – pa zato ostatak čitajte tek kad pogledate film (što, uprkos ogradama, preporučujem):


Film je suviše lenj da stvori konzistentan i uverljiv SVET – baca nas in medias res u složenu situaciju, svet je već pregažen ovim čudima (iz dalekog svemira? ne kaže se, ali verovatno; odakle bi inače?) i mi sad treba da prihvatimo zdravo za gotovo:
a) Da su nekakvi vanzemaljski ekvivalenti ajkula i tigrova, dakle obične ZVERI koje žive samo da bi ždrale i koje, koliko vidimo i čujemo, nemaju ni jezik, ni društveni poredak, pa čak ni čopore, razvili civilizaciju i tehnologiju za međuzvezdani let i onda došli ovde da bi nas ždrali. Hello! Ne može bre nešto što je samo ukras oko kandži i čeljusti da razvije nikakvu tehniku i čuda-muda potrebne ni da pređe jednu jebenu REKU a kamoli – pola vasione!
b) Da su ti i takvi stvorovi, koje obična dvocevka sređuje bez problema – dakle nikakvi skoro neuništivi alien-xenomorfi i zajebani predatori nego tako neka osrednja čudovištanca – dakle, svemirske ŽIVOTINJE koje nemaju ni lasere ni druga oružja za masovno uništenje, golim zubima i kandžama za samo godinu dana sjebali celu planetu Zemlju, a američki vojnoindustrijski kompleks, i svi ostali zemaljski srodni kompleksi, bili su, kao, skroz nemoćni da istrebe ove nenaoružane svemirske krtice! Prc!
c) Ok, ako su već ovi došli iz dalekog svemira, i ako su već zgazili čovečanstvo kao ništa, ipak je malko previše prihvatiti da, sa načinom života ove naše glavne familije koju pratimo, i sa modusom operandi tih zveri, da su ovi naši uspeli tako dugo (više od godine dana) da PREŽIVE. Dobro, zakopani u nekoj zemunici možda nekako i bi, ali ne sa velikom farmom kukuruza okolo (halo, kako je to kopano, orano, sejano, obrano – a da se ne zucne i nikakva buka ne digne?), i još sa povrćem iz bašte (ček da vidite njihove tegle sa zimnicom! – kako je to navodnjavano u tišini? sistem kap po kap?), i još imaju ogroman silos pun kukuruza – koji su valjda tamo stavljali zrno po zrno, jer inače – buka! Onoliku bre farmu jedva bi dvoje odraslih i šaka jada dečurlije održavali i u normalnim uslovima, sve i da nema ovih crittersa – a da to odrade sve na prstima, šu-šu, pst-pst – nema bre šanse!
I onda još gomila detalja i sitnica sasvim nepotrebno naprežu moju nevericu: čemu da se staze na farmi i od nje sve do šume posipaju peskom (eeej, kolki je to posao za obaviti, i kolko peska za to treba!) kao da se po utabanoj stazi ne može tiho hodati? I čemu da svi idu bosi, kao da neke lagane patike, starke ili baletanke, ili obični seljački gumenjaci, ne bi bili dovoljno tihi? I kako je ova familija preživela zimu, sneg, čišćenje snega, ovo ono... što se ne može baš u tišini raditi? A seča i cepanje drva? Itd. Moglo bi se ovako ubeskraj.
Može neko reći: cepidlačenje! Nepotrebno detaljisanje! Važna je drama, likovi, odnosi, SIMBOLIKA... a ne da li su i kako cepali drva. Ili, recimo, odakle uopšte struja u kući –koja se neštedimice troši na stotine sijalica oko farme – godinu dana nakon propasti civilizacije? Svet propao, a elektrane kanda još rade, i centrale, struja i dalje u svakom prekidaču i utikaču, to sve radi samo od sebe? Jer, nikakav agregat tu ne videsmo niti ČUSMO; te prokletinje su notorno bučne... Znači sve to i još trista logističkih problema – samo su, kao, „sitnice“.
Pa, bili bi sitnice u filmu koji jeste koncipiran kao metafora; u filmu izrazito naglašene simbolike, a na teme gore navedene (svet tišine i neverbalne komunikacije...); onda ne bismo „brojali metke“, ni sijalice, ni tegle s krastavčićima, ni džakove peska potrebne za sve one staze... nego bismo rekli: ovo je sve velika metafora, govor simbola, stilizacija, ne cepidlačite sad s tim glupostima. Ali, rekoh već, ovo NIJE film ideja, nego film gimika, i on sebi na kvarno udešava stvari tako da taj gimik maksimalno izmuze, po cenu besmislenog ponašanja likova. Jer, da idu obuveni u nešto, makar i lagano, s mekim đonom, umesto skroz bosi, propao bi im fazon sa ekserom što viri iz stepenice, recimo. I mnogi drugi fazoni.
Plus, taj rasplet, sa otkrićem slabe tačke aliena – how convenient! Sreća da se ne rastapaju od čaše vode kao oni u SIGNS, ali ovo pištanje od kojeg im doslovno puca glava – prilično je lazy. I američka vojska u celoj invaziji nije uspela da ubije nijednog aliena, da mu uzme telo i prouči ga, secira, da vidi kako dela i šta bi moglo da ga sjebe? Nego je trebalo da dođe jedna gluvonema curica pa da gurne klip u točkove invazije svemirskih krtica sa čeljustima? Prc!
I još taj ofucani finalni kadar, koji smo videli u jedno tuce horora u zadnje vreme – poslednji put u onom debilnom o zombi invaziji It Stains the Sands Red: samo vi nalećite, čudovišta, sad će mama da se zajuri na vas sa svojom puškom i da vas sve razbuca! mom power, yeaaah! Freeze frame!
Ali dobro, šta sad: imamo na kraju samohranu majku, imamo female empowerment, imamo empowerment za gluvonemu curicu, imamo ko zna koju po redu američku idolatriju PORODICE – jer SVAKI jebeni film otuda doslovno sponzoriše „Porodični lobi“ (kakav bre gej lobi, kakav jevrejski lobi, Iluminati, gušteri, masoni... nemoj bre neko d’ede gomna – jebeni PORODIČNI LOBI održava ovaj Pakao, ovu Samsaru, u egzistenciji!) i svaki mora da nam eksplicitno i didaktično macolom u glavu nabija FEMLI VELJUZ...
Ukratko, na kraju balade imamo jedan umereno-zabavan, korektan hororčić koji najbolje dela ako se mozak skroz isključi. Jer jedino takav danas može da namlati 200 miljona.



11 коментара:

Borisav је рекао...

Odličan rivju. Slažem se sa napisanim 100%. Da ne povavljam ono što sam već pisao na drugom postu, reći ću samo da sam ja imao nešto više zamerki koje se odnose na postupke i izbore likova. Istina, jedan od takvih retardiranih postupaka je osnov zapleta filma, neću da spojlujem a svako ko je gledao znaće o čemu je reč...Bez obzira na sve, solidno sam se zabavio, i preporučujem svima da pogledaju u bioskopu. Samo bez prevelikih očekivanja.

Harvester је рекао...

Кад ме одблокирају на Фејсбуку, написаћу нешто детаљније (заправо, јуче су ме толико сврбили прсти да сам замало написао комплетан ривју и послао ти га), али у најкраћим цртама ово је недопустиво лош филм, чије сценаристе треба објесити за ноге и онда млатити по леђа оном млатилицом за тепихе.

Harvester је рекао...

Бај д веј, расплет са слабом тачком ејлијена је дискретно "позајмљен" из за класу бољег филма ФЕАСТ 3.

Borisav је рекао...

Ovaj film je savršena ekranizacija jako lošeg scenarija :)

Srpska sekira је рекао...

Kako se složismo: "revolucionarna ideja upropaštena lenjošću ili glupošću."

post continental satyr је рекао...

kolika je vrednost i blagotvorno okrepljujuće dejstvo MIRA i TIŠINE –

Omatorio si STRAVICNO

John Carpenter је рекао...

Ocekujem od ghostlanda isto tako jednu cvrstu trojku

Барон Ракон је рекао...

'Ali dobro, šta sad: imamo na kraju samohranu majku, imamo female empowerment, imamo empowerment za gluvonemu curicu, imamo ko zna koju po redu američku idolatriju PORODICE – jer SVAKI jebeni film otuda doslovno sponzoriše „Porodični lobi“ (kakav bre gej lobi, kakav jevrejski lobi, Iluminati, gušteri, masoni... nemoj bre neko d’ede gomna – jebeni PORODIČNI LOBI održava ovaj Pakao, ovu Samsaru, u egzistenciji!) i svaki mora da nam eksplicitno i didaktično macolom u glavu nabija FEMLI VELJUZ...'

legendarno legendarno...

Randolph Carter је рекао...

Neophodan je Ghoul's Seal of Disapproval...

Барон Ракон је рекао...

'VELJUZ' ovo je nesto iz šiptarskog jezika
Kako to da baš u hororu porodični lobi vidi svoje interese,mislim nema toga u akcijama,tamo jedan tip skrka sve...?Možda zato što horor gledaju đeca kao ti
pa im ovi usađuju te vrednosti od malena.Kad se setim onog 'porodična porodica' izgleda mi da stvarno postoji neka tajna veza.

Agota је рекао...

Odgledala sam juče A Quiet Place i moram reći da se meni dopao. Da jeste to i dalje holivudski horor sa mnogim poznatim premisama ali je svakako dobro urađen i vredan gledanja. Osim svojih ustaljenih žanrovskih normi uveo je i mnoge novine. Nekako mi je ostao utisak da smo u 21. veku i da tek sad gledamo nešto što je baš prilagođeno osobama sa invaliditetom u ovom slučaju gluvima. Kao prvo genijalno je koliko je reditelj uspeo da se drži toga da skoro sve bude znakovno i sa gestikulacijama od početka do kraja. I da zaista je tolika tišina bila u bioskopu da su ljudi ostavljali kokice, tačno ti nelagodno sad da šuškaš kad se sve čuje :-D

Film apsolitno drži pažnju , možda se u početku čini da će biti sporo ali nije. Sve je jako pojačano baš zbog tog odsustva jakih zvukova, i tera te da se koncentrišeš. Priča je fino razrađenaima, sa dosta detalja i ako ima sve očekivane komponente : mali grad, kukuruzište, porodicu, čudovišta , al ono što ga odvaja je taj emotivni teror koji dugo nije viđen. I ko što rekoh stoji da ima sve te karakteristike ustaljenog horora meni je ipak drugačiji od bilo čega gledanog na tu temu . Prosto način na koji je ureađen. Gluma je odlična. Sjajan potez Krasinskog što je ubacio svoju ženu ( Emili Blunt) u film jer zaista jesu kompatibilni i svako odlično nosi svoj deo radnje. A opet i to mu je donelo i marketinšku pažnju koja mu je bila potrebna. Klinci su naravno kao i uvek u hororima simpatični , obučeni u šarene dženmpere :-D . Ogroman bonus za film je izbor gluve devojčice za ulogu ćerke 👏👏 .

Naravno par grešaka im se provlači al ništa što bi baš iziritiralo gledaoca , makar mene nije. Jedino mi je malo smetala scena u ambaru kad se deca prvo dave u kukuruzu ( što je ok) a onda se okreću sa onom metalnom konstrukcijom i ništa. Al zato me oduševio momenat eksera. Provela sam pola filma misleći o vražijem ekseru , više nego o čudovištima (što ga nije savila, ko će se sledeći nabosti, ko silazi i na kraju........ ništa , ekser ko ekser J )

Sve u svemu vredan komercijalno - alternativni predstavnik žanra.